Твоје је лице као љупка фреска На чађавоме зиду старог храма. Добра си као Дантова Франческа, У тишини и миру живиш сама, Без света, да ти замера ил̓ пљеска, А лице ти је као љупка фреска. Тело ти је у филиграну љуска Кроз коју блиста кротка душа твоја, Из очију тих бистрих благост пљуска, Врлинама ти већ...

Боље да остадосте под земљом, дубоко,  за неко часније поколење. Овако слушам осињак где беху пчеле и царево око. Јер, време је опет наопако. Још само вам име оста ко испражњено лице. Сви су анђели слепи, а слепо је поколење. И ниједан плод не дочека зрење. Уместо сокола - орао изнад Бистрице. Кратка је слава...

Винчанско писмо, жиг у иловачи, Глинени голуб, мокри ветрокази — Ко тражи, нађе; свет траје јер значи, И обнавља се у пламену, влази И саопштењу. Свет је писмо, древно, Непоуздано, али још на снази — И тако читамо га свакодневно, Ми, првог смисла потоњи читачи И гонетамо значење му гневно, Ми суђеници,...

Ко год само пити мари, повода ће лако наћи; Та пије се на свечари — а пије се и на даћи. Један пије да не заспи — други вином санак хита; Петар пије порад жеђи, Павô — порад апетита. Пије с’ после масних јела — ал’ и онда кад се пости. Један пије што је снажан, други пије због слабости. Старци пију јер су...

Сред цвећа, пехар вина пун,пијем сам – никог да га поделимо. Чашу дижем, блистави месец позивам,да с мојом сенком буде нас троје. Месец, не пије и ништа не разуме,а сенка ми простачки следи пете,ипак, будимо пријатељи, бар за трен,весели и безбрижни, док пролеће траје.Ја певам, месец се немушти клати,ја плешем, сенка...

Читавог дана бол ми буја,Замјетљив тек у гласу тихом, Ал дође ноћ, и разлије се — И наједанпут крикнем стихом. Завриснувши свој врисак у свијет Да уоколо тражи јеку,Раздијелио сам своје срце Мед браћу незнану, далеку. И крик мој лута, лута, лута,А када сродно срце прене,Да л' оно слути да је пуштенИз ноћи мучне, пробдивене?  ...

Лепото дана што су већ сенеЗашто си опет ускрсла ти? Ко је пробудио успоменеИ занемелих мисли нит?Поздрављаш душу што је већ сен,Блеснуо души поглед знани;И видљиво ми поста, за трен,Невидљиво из доба давних.О, свето Некад, госте мили,Што се у моје стискаш груди?Могу ли Нади казати: "Живи"?А ономе што беше: "Буди"?У...

Од сваког зрака, сваког поветарца, срце се жене као небо мења, нека мајушна невидљива стварца нагна облак, и муњу и сунце врати, пробуди нова, неочекивана хтења. Срце може жени мисли да помрси, одлуке изненадне оно у ње буди. Мора ли жена голубије ћуди да отрује мрског противника, у жаоку ће јој се прометнути прси. Хоће...

Иако сва бића и све ствари на земљи живе у потпуној измешаности иако је све једна бескрајна тајна вечера иако издалека, из васионе, сви заједно имају један једини живот иако издалека, са огромне даљине, не допире до васионе ништа до само један фини шум образа и вилица, корења и валова, који крцкају, иако ни то...

Све сам тако тужан, Љусиен!Мисли чудне, и светле и ружне, не дају ми мира ни за трен. Слепе за свет, моје очи круже.При буђењу, док поглед ми је снен, с тупим болом срећем плавет неба. Колико те волим, Љусиен! Како сам само зао према теби!Увече, усред узнемирујуће таме,долази неко страшан, и док сам његов плен,напуклог...

Приносим ти као на олтар живи све књиге своје небројених снова,  о, бела жено коју страст потреса као плима песак голубије сиви; са срцем, што је древно ко небеса где време тиња ал' никад не гасне, о, бела жено небројених снова, Приносим ти своје риме страсне. http://www.poezijasustine.rs/vilijam-batler-j...

Донећу ти цвеће што расте у сновима чудно разроко грдно и грдобно донећу ти цвеће усамљеника снове оних којима љубав није одговорила донећу ти цвеће што расте у пустињама непојамно отровно опојно и слепо донећу ти ватре што букте у грозницама ватре што се не гасе ватре од којих се умире донећу ти цвеће што ниче у...

Кад се пробуди, још је било рано, У истоку се зора већ развила, Из њенога руменога крила, Још бели данак не беше огранô. Преда мном лице зоре умиљано, Но мисô моја није онде била, По јучерањем дану се је вила, Ја гледа лице девице љувано. Око сјајно, чарне миле власи! Обрашчића, усничица краси! Дево, дево, да л' ћеш...

5Да ли осећаш ово убрзање:То простори се сабиру у намаКо мед у саће; даљине се тањеКао фолија: иза ње је тамаИ врв од звезда незнаних, постањеНесагледаног, црно усијање —А с ове стране стањене фолијеПозно пролеће. И магнолије.6 У дисање си моје упеванаКо молитва у обред. Тобом дишем.У рукопису мом си уписанаИзмеђу сваког...

Струк ти је витак, ко црквене свеће.Поглед – ко сабља кад бљештаво крене.Не жалим, девојко, састанка среће -Пусти, ко жрецаˡ, на ломачу мене!Срећу не захтевам. Ни руке нежне.Зар да те повредим нежношћу грубом?Само, ко уметник, гледам кроз врежеДок береш цветове – и пијем љубав!Мимо, све мимо, маестралко, иди,Сунцем умивена...

Тебе и син божији познаје, Миљеник си музе и надахнућа; Знаш ли обичног света одаје Његове речи, кораке у чезнућа? Напрасит није ни строг ти ум, Не падаш у ватрене разговоре; Но јасна мисао светла је шум – Несвесна погледа у освит зоре. Препуштен ужитку, ошамућен сав; Пред олујним ветром младости, Набусит...