у сневаном, смртном, најсмртнијем,
ноћ огњена проходала,
ноћ детиња заплакала.
Ја се смешим. Ти се смешиш.
Смешимо се: тихо прође свет.
Воће цвета на паркету овог лета.
Моја радост – твоја сета;
ходаш, сањаш свуноћ, огледало моје.
На прстима, ево, да ти кажем мудру лудост:
Тиче ме се, дотиче се, баш ме брига,
ја сам твоја страст.
Ти нудиш у пролеће небу моме.
Зар рибизле и на Сунцу?
Понела си к'о одежду
на леђима бесповратност, неумитност безутешну:
У смртнијем огледалу твоме,
у најбељем огледалу смртном
пурпур ноћи занемео.
Ја се смешим. Ти се смешиш.
Смешимо се: тихо прође свет.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!