Опрости ми! Притегну ме терет туге, над тобом сам мор'о да се нагнем, руком да се такнем твоје руке; ал' ти се светиш, свете мој, претрну ми рука у твојој, и да каје своје грехе у твојојзи нестаде је, никад више витим пером да запише, да се маши за мач бритак - никад - никад! Опрости ми! Опрости ми оку...

XIII Све је некад само суза мала ил у оку, ил на окну дома. Чаша цвећа, радост сред астала после ноћи, после слатког лома. Срећан можда од тих малих ствари нећеш наћи огледало свега, а с девојком говоре бунари после кише, или после снега. Све је само мали лет лептира, крупна булка, страсног жита шапат. Живот свица...

То у шта се сјај и бол претвара исто Бива: љубав коју још песник не рече Јарки цвете којим вртови се лече Из пробитог нерва растеш болно и чисто. Дај ми да видим свршетак твог лета Мир твога кретања што ми немир снио И непокретност моја кад сам мртав био Сам у свом срцу без муње и цвета. Где је утеха...

Шта осећам, шта, ако љубав није,  Ал’ ако је љубав, боже шта је она? Ако је добра, зашто је злу склона, Ако је зла, због чега слатка ми је? Горим ли од себе, чему плач и тужба, Крив ли сам томе, мало јаук вреди. О жртво смрти, слаткоћо у беди, Ако вас нећу, чему сте ми дружба? Ако вас хоћу, двојити немам...

Ноћас ће кроз сан родитеља мојих слутња тешка замахати црним крилима, и браће моје кроз срца витешка страх ће минути. А ја ћу већ бити далеко од родних села, на домаку светогорских манастира, клечаћу већ крај манастирског прага бела пун молитве и мира. И кад бекства синовљег стигну гласи до властеле наше и кнежева, резаће...

Само твоје топло срце, и ништа више. Мој рај је поље без славуја и лире, с једном скромном реком и маленим језером. Без оструге ветра у гранама, без звезде што би хтела лишће бити. Голема светлост која би била варница друге светлости, у неком пољу скрушених погледа. Чисти починак и тамо пољуби наши, звонки младежи...

Увек сам се плашио да ти тепам Плашио се увек да ти косу држим у руци Престрашен био да нагло можеш да се окренеш И да ми ухватиш нежно око на свом врату. Јер сам глупаво веровао Да ћу ако ти руку на раме ставим Да ћу ако ти прстима чело додирнем Да ћу ако ти у топле очи груди слијем Да ћу изгубити себе. Сад кад си...

Ствари које су прошле, где су оне? Скривено од нас у даљини сиве. Све што је било добро, лепо, мило – Ствари које су прошле да л још живе? Да ли нам прошлост даје знаке живота Кад из давнине драга слика њена Сине кадикад у дубокој ноћи У сну – у трагу наших успомена? Можда у свету негде, непозната, Изван живота...

У мразовита јутра ја шапћем још земљи из снова због које су гаврани смрти на ову земљу пали, певам за оне што су са срцем остали дечијим, за оне што од снова нису одустали. Сад и нисам само човек, очи, и уши, сад сам само срце страсно, огромно срце људско и пожар успомена у мислима и души пијаница што је први пут...

Споро пролази дан у чекању. Али то није чекање. Дан не пролази, само сунце залази. Дан, то сам ја. Дан, то си ти. Ми не можемо да прођемо. Љубав? За то те треба познавати. И ти мене. Ово је жеља. Желим те. Сад. Али желим тебе. Само тебе између милијарду жена на свету. Сутра те нећу желети – можда. Дођи зато, молим...

Оштрих рубова слике патње јесте град и догађај велики пред твојим очима, читаоче, расклапаш књигу, просту, ненаметљиву, и песма почима. Свом славом град ме победио није, ни очарао, огроман, величанствен, волим звезде, шуме, изворе, поља, цвеће и враћам се у њихов загрљај тајанствен, но док и један од браће моје пати нема...

Уморни су људи ишли ка својим кућама у ноћи отвореној попут мора. Они се нису разликовали. И у својим сновима они грле оне који се по дану не грле. Они припадају некоме, нечему. И они сањају на језику својих удаљених мајки. Некима је срце жарко црвено. Другима је срце мирно и топло попут новчића Које...

Снегови, снегови по свему Мирно моје срце спава Сад мртва рука заборава Благо је пала по њему Било је тужног свега Испод свода неба плава Мирно моје срце спава Не будите сада њега И радост и бол је прошао И лаж и љубав права Мирно моје срце спава Сан је тихим кораком дошао Ни за чим немам жеђи ни глади У...

Непрекинути ланац срца води Од нашег срца у давну давнину. Чујеш ли грохот? То твојој слободи Смију се пређи нестали у тмину. Њихове страсти, успаване чежње, Неиспуњене и заборављене, Буде се снова у нашем срцу, Свјеже, ко дугим сном опорављене. О, има туга чуваних у крви, Које вријеме не ништи, већ јача - И наједанпут...

Одједном, кад се тајна врата отворе и кроз магле млечне просину из тмине очи ти вечне, огласе се небеска јата. Ал сјај си што се стално гаси, и док пјан посрћем, мутног ума застанем негде, сред пуста друма и слутим твоје златне власи. И засјаш, ал чим се покренем да ти додирнем лик од пене, нестанеш,...