Ова стара кућа са грбом старинским, С балконом на Страдун, где миришу саде Године и трулеж ходницима ниским, Беше некад кућа кнеза Паска Заде. Паско Заде беше алхимичар; даље, Познат питагорист, звездар, морепловац, Ђак славног Ванини. — Пучанин, син шваље, Поста племић умом, а кнезом за новац. Летописи кажу:...

Дуго сам твојом лепотом испијена Учила себе како да се смирим, Од ребра твога ја сам створена, Како да те не волим, да се дивим? Да сам ти сестра било би угодно, Али вољом древне судбине сиње, Пред тобом стојим лукаво, похотно У лику твоје најслађе робиње. Но кад се смрзнем сва понизна тако, На грудима твојим...

Тај огромни месец лимунове боје Што ко авет лута над горама нашим, Сипајући мирно хладне зраке своје, Зашто га се клоним и што га се плашим? Као сан исконски прохујале среће Утиснуте давно у људској памети, Он се свако вече кроз просторе креће, Вечна опомена оног што се свети! Хладни мртви свете, далеко...

Опрости, случају, што те називам судбином. Опрости, судбино, ако се можда варам. Нек се не љути срећа што је за себе присвајам. Нек ми не замере мртви што једва светлуцају у мом сећању. Опрости, време, за сијасет незапаженог света у тренутку. Опрости, стара љубави, што нову сматрам првом. Опростите ми, далеки ратови,...

У моме тајном врту ћути дрека Рогоборног вијека. Сјајни мајеви Кроз мирис лебде уз ријеку меда и млијека – Ој, снови мог живота, модри крајеви! Јер душа моја башта је далека, Висок зид је чува, сфинга и змајеви, Туд шета драга жена, душе јека, А њеним бичем струје свети гајеви. Зовеш ли се Синтија,...

Стижеш ли са неба ил из вечних тама? Твој поглед, божанствен и испуњен тмином, Лепото! И добро и зло носи нама, Па те зато многи пореде са вином. У твом оку Сунце залази и свиће, Ко олујно небо, ти одишеш зраком; Усне ти амфора, а пољупци пиће Што хероје слаби, децу чини јаком. Из бездана крочи ил са звезда...

Све на свету, друже, оставља свој траг Невидљив и нежан, расут као прах, А осетан ипак, тужан или драг, Ко мирис старине, као цвећа дах. Душе свију ствари живе, драги мој, Лутају и живе... и ко им зна пут! И јаве се каткад живима кроз слој Ваздуха, ко мирис пријатан или љут. Шта таквих мириса снесе вихор луд, Ил...

... Не иди! И узми љубав ти у своје руке: дршће у грању злато вечери жарке, уморне сенке мирују водом занесене и беле валове скривају. ... Пронађи тамо и мене! Небом се пропињу светлости јарке, преблаге тишине у сужње звуке, - ненадно снивају и тавне ишчезле луке... Не иди! И узми љубав ти у своје руке: расклапају...

Даљина није ништа она узалуд мами ако на крају пута опет живимо сами Векови ништа нису само слојеви праха ако је љубави било увек мање од страха Даљине ништа нису до знатижеље пуке јер све што је моје на овоме свету то је на дохват руке Векови нека теку по своме тајном плану а све што је моје може да се деси само...

Да именујеш сенке И пламен Да разгрнеш те магле И камен Између себе и јасне звезде своје Смрти да станеш: Колико топлих трава Колико болних очију Колико пута љубав Колико пустиња Да кажеш Ниси стигао. А грдан један џин на твоме Прагу да уђе чека И слабости све те да помете На твоме дому Узалу...

Још сам ја весео мада се нећеш удати за мене. Та младићи су само сене, не купе новац, већ успомене. Бићеш госпа гојна, удата често мало, а серената недостојна. Али ће на дну честите душе и грађанских жила, као гудало из далека, као моја невидљива рука, свирати сваки лептир бео, и сваки јастук врео. Пријатељ мој...

За душевно стање као од пре пола века, за човека који воли старинске љубавне песме, за оне који се прохујалог држе, који пишу како се писати не сме, за људе који не умеју да иду брже, који заостају бар пола корака, за оне који не умиру на време, који болују од осврта и растанака, за оне који не пале и не...