Јутро, мир и сунце. Она башчом шеће Између уских лијеха, па се тихо смије. У очима њеним ведар подсмијех среће, У очима њеним тајна чар се крије. Мирисавим зраком с цвјетних грана ори Заглушни оркестар цврчака и птица. Шумор. Она стаје, све јој лице гори; На земљу јој пала кита љубичица. Лети један голуб;...

Прихватих дар који су ми далибогови да би ме уз песме прождралиОд гозбе до гозбе тумарам по добу(јуче сам певао на сопственом гробу)У мени се песник с философом кољедобро бити неће - широко им пољеПесник за црно чудо презире метафореи лажизато док пева (таква је погодба) философстоји на стражиФилософ стражари по највећем...

Корачаше нема, хладна, поред мене, Без сребрне сузе у мутноме оку; Крај нас беху мртве руже и врбене, Падало је вече на воду широку Старе једне реке. Њен је корак био Кô корак самоће, нечујан и сетан. Бесмо тако тужни; нас тишташе тихо Исти јад без суза и бол истоветан. Мрак болесне ноћи засипаше прахом...

И буде добро да се гледа кроз срце тужно у дан кишан, што набујалом јаду не дâ да букне, нит да буде стишан. И буде добро да се ћути крај стуба ког сред поља влажна, где каљави се, пусти пути кô пријатељства двòјê лажна. И буде добро да се смеје пут неба што се смркло тако... Кад знаш већ: свуда тамно...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4 /* Style Definitions */ table.MsoNormalTable {mso-style-name:"Table Normal"; mso-tstyle-rowband-size:0; mso-tstyle-colband-size:0; mso-style-noshow:yes; mso-style-parent:""; mso-padding-alt:0in 5.4pt...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4 Када ме гледаш постајем лепотица као трава по којој росе теку, неће познати црте мог знаног лица високе трске када сиђем на реку. Стидим се уста која ми туга ломи, крхкога гласа и колена с грубом снагом. Сада кад...

Ако хоћеш да о зориПјевам теби пјесме моје, Ој, не бјежи са прозора, Да ја гледам лице твоје! Ако хоћеш да ти пјевам О сунчаном топлом сјају, Ој, погледни оком на ме, Дивотанче, мили рају! Ако хоћеш да ти пјевам Ону тиху нојцу милу, Развиј твоју густу косу - Мирисаву меку свилу! Ако хоћеш да ти пјевам Мирис дивног прамаљећа,...

Застрепим често шта се може збити, пре но ми перо плод ума убере: да књиге могу и не довршити, да неће бити зрења, праве мере; кад гледам лица звезда како трепте ко симбол свега што сан само има, помислим, нећу доживети, све те, магичне слике да такнем дланима; када, лепото, у трену виђена, схватим да нећу досећи...

О зашто смо се, зашто смо се срели на мртвој стази опора вењања, над мутним небом мађијског јесења, о зашто смо се погледали, је ли? О зашто се нисмо мимоишли, драга, ко до две лађе на сред океана, што црних једри, а с два мртва кана, плове и мину у маглу без траг...

Легендо, звучна ружо у густом ветру кужном; Шумо у пламен бесмртног лишћа узидана, Насељаваш ме црвеним болом јер си рана У којој зује пчеле и граде саће чудесно Крвљу цветова што расту у твоме врту јужном И сољу вађеном из сузних очију времена; То саће је удес и мене рана пече, А осећати рану значи живети удесно,...

I На трошном чуну, без крма и наде, У мени вера губи се и мре; Ја ништа више не верујем, ништа! Ил' боље рећи: ја верујем све. На мору бурном људскога живота Прерано ја сам упознао свет: За мене живот ништавна је сенка, За мене живот отрован је цвет. Трпи и живи!... Пријатељу драги, О многом чему мислио...

Теби да певам — теби, тиранко! А дух ми мори отров и гнев; Увреда твојих жаоци јетки Потпаљују ми племенит спев. Милионима народи пиште, Милион груди просипа крв — Милионима пале кућиште, Милион људи гмиже кô црв. И милиони долазе смерно Јевропи гордој на холи суд: „Не може више, раја не може Сносити јарам, мучити...