Пут нам је свима у болу исти, ма се ми како звали: бели генерали или црвени екстремисти. Видик нам је сив од жица, и небо је сиво, и душа је сива у валу смрти, тифуса, падавица. Нећемо у смеху подићи главе ако се над нама бели ждралови јаве, наш ће осмех за њима да се вине у недокучне, слућене висине. И кад нам над...

/* Style Definitions */ table.MsoNormalTable {mso-style-name:"Table Normal"; mso-tstyle-rowband-size:0; mso-tstyle-colband-size:0; mso-style-noshow:yes; mso-style-parent:""; mso-padding-alt:0in 5.4pt 0in 5.4pt; mso-para-margin:0in; mso-para-margin-bottom:.0001pt; mso-pagination:widow-orphan; font-size:10.0pt; ...

Све твоје је било куд трчиш крај ковачнице, крај багрема, али ковачнице више нема, ни тебе, дјевојко, нема. Знам стазице којим си брала јагоде дозреле у шуми. Али шуме више нема, ни тебе, дјевојко, нема. Знам липе, три друга стара, са дјечацима гдје си се играла. Али дјечака више нема, ни тебе, дјевојко,...

Ако ништа друго оно светлост Светлост овога јутра Вратиће те на земљу Светлост овога јутра Игла је забодена у тамну свилу Бела трунка на црнини Око отворено над ризницом У лишћу твојих дланова Клизиће игра даривања Топлог Велика опасност одбијања Бледог На путу случајности Груби зид круни своје камење Светлост овога...

Камен није камен без свог ума камног. Дрво без мудрости не би било дрво. Где је ватра без разума свог пламног, не Реч - Ум је био прво. Цвет смеран у пољу порука је важна подзмених мудраца - тај украс разума! Птице мочварице, змије, жаба влажна, само су трагања незнаног нам ума. Сујето људска дивна си, надстварна!...

Најсличнији си глави бодрој што прва у небеса испари мишљу модром за гледом очију и ноздрва А руке се крсне ближе срцу свих лета и зима Једна област другу стиже и везује у сноп рима За ногама које броде до извора све до корена по прашини поврх воде тим ногама званим премалеће за пожаром твојих зена и...

Чекај ме ноћно на летњем треперењу сунца, С којим сам сам у походе касноме дошао лету, Лак и гибак ко струна На плавој позадини видика. Чекај ме ноћно, јер дан је сувише лак и кратак За нежни пркос речи, за звон љубавног гука У овом простору без међа, у овој коруби неба, Планина, ливада травних и цвећа утишаног, У...

Изнад свих језера и изнад долина, и изнад највишег планинског врхунца, и даље од звезда и даље од сунца, и изнад граница свемирских дубина Креће се мисао са толико страсти, као добар пливач међу таласима, и оставља бразду међу просторима са неизрецивом и мужијачком сласти. Одлети што даље од гњилих мочвара, прочисти...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4 Љубичастом паром дише Земља сана, Модри су чемпреси сагли главе тужно, Врх мртвога мора крикне која врана, У златноме бакру тоне сунце јужно. /* Style Definitions */ table.MsoNormalTable {mso-style-name:"Table...

VIIIДани се гасе.У ову јесен ничу жеље у мениК'о у најлуђе пролеће.Огромно небо јесењег дана.Касне птице. Сан.Сан у сну. И снови губе лицеУ вечерњој магли снова.Огромно небо и понор маштању,А никог нема да ми руку дода.Тад ми је земаљски путИ људско лице.Само још ноћу, док пролазим улицама,Пустим и мрачним,Причини ми...

VIII Дани се гасе.У ову јесен ничу жеље у мениК'о у најлуђе пролеће.Огромно небо јесењег дана.Касне птице. Сан.Сан у сну. И снови губе лицеУ вечерњој магли снова.Огромно небо и понор маштању,А никог нема да ми руку дода.Тад ми је земаљски путИ људско лице.Само још ноћу, док пролазим улицама,Пустим и мрачним,Причини...

Истоку окренута, срна под бором клечи, моли се молитвом звериња, без речи. Од јутарњег сјаја очи су јој црвене, не види око себе ништа, ни околно дрвеће, ни језеро, ни мене. Хиљаду је векова дизао њен високи храм, вајао стубове у њему, Господ сам. Маховином је застро камен голи, да би срна имала где...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4 /* Style Definitions */ table.MsoNormalTable {mso-style-name:"Table Normal"; mso-tstyle-rowband-size:0; mso-tstyle-colband-size:0; mso-style-noshow:yes; mso-style-parent:""; mso-padding-alt:0in 5.4pt...

Згаснули смо жуту лампу Плави плашт је пао око твога тијела Вани шуме облаци и стабла Вани лете бијела тешка крила Моје тијело испружено подно твојих ногу Моје руке свијају се жуде моле Драга, нека твоје тешке косе кроз ноћ завијоре, завијоре Кроз ноћ, косе моје драге дубоко шуморе као мо...

У песме скривен ко у шуме, у лишћу речи и трави душе, ја чекам да и звер разуме у моме грлу крик угушен. Крицима мртвим звона звоне, мозак, ко небо, наоблачен. Сузе ми као звери гоне а немам коме да их плачем. И чујем своје крике нове, пробијају се кроз све страже. Добро је што их у грлу лове јер немам коме крик...

Ти ме гледаш тако љубавнички нежно, реч ти је тако и топла и одана. Напољу завија вејавица снежна. Ја те слушам далеко некуд загледана. Веју необични мириси и маме са цветова изнад мене наднесених, и напомињу без речи, они сами, да су ми јуче од тебе донесени. Ти си одан, веран и нежан све више, ти си неопозиво...