О што ме, срце, гониш ти, И мориш духа моћ? Сунце је зашло - мирно спи, Тавна се спушта ноћ... Да, тија поноћ шири лет, Све живо снева сан; У светле снове пада свет, И светли чека дан; Ал' ноћ кад падне, бајна ноћ! Почињем песму ја И те је песме силна моћ, Младост јој име зна! И стократно је срећан свак Те песме...

Волим те за све жене које нисам упознаоВолим те за сва времена у којима нисам живеоЗбог мириса велике пучине и мириса топлoг хлебаЗбог снега што се топи и првих цветоваЗбог чедних животиња којих се човек не плашиВолим те због вољењаВолим те због свих жена које нисам волеоЈедино у теби ја се добро видим Без тебе...

Ко сам? Шта сам? Само сањалица Коме око испи магле лет, И свој живот узгред, тужна лица, Ја проживех уз остали свет. И с тобом се љубим по навици - Много пута већ се љубих с другом, Ко да крешем ватру по шибици, Нежне речи шапућем ти дуго. "Драга моја", "мила", "знај, довека" - Душа хладна остаје у свему Кад се дирну...

/* Style Definitions */ table.MsoNormalTable {mso-style-name:"Table Normal"; mso-tstyle-rowband-size:0; mso-tstyle-colband-size:0; mso-style-noshow:yes; mso-style-parent:""; mso-padding-alt:0in 5.4pt 0in 5.4pt; mso-para-margin:0in; mso-para-margin-bottom:.0001pt; mso-pagination:widow-orphan; font-size:10.0pt; ...

У свету где згробљен И запањен свак је Знам тек један ми је Једнаке снаге. У свету где толико Много се хоће Знам тек један ми је Једнаке моћи. У свету где све зри У буђ и бршљан Знам само си ти – Равносуштан мен...

Убија ме чамотиња, а то није она самоћа племенита у којој дишем и повремено мислим на тебе о њој сам изустио неке лепе речи, а ова чамотиња, то је болест која не сме да се лечи, јер нараста. Ја од тебе очекујем чашу воде кад буде потребе за то, и да кажеш својој деци: - Не стидим се својих греха што сам себи дозволила да...

Ако нисмо заједно по априлској газили трави сачекаћемо заједно прве мирисе снега. Ја волим више зиме чистоту мирну од болеснога дана пролећњега кад руке без страсти не могу да се дирну. Живећемо заједно свечане дане кад душа почиње тихо да сазрева, и бивају пуне плода њене гране, и о вечности већ крадом снева. Смејаћемо...

Жар срца растаче ми тело својом ширином вековно струјање опере прах цвета за дан и ноћ винем се у недоглед и тако невидљива у рађању новог милујем оком и дарујем руком мајке нежни пород што ниче из моје крви Душа ми над земљом дрхти ко суза у оку као да од њега жели да се одвоји: попут пијанца очи се упијају у загонетку...

Кад кажем: љубав као рат да кажем јер сваког трена може почет војна и на плећа ће младићка и гојна хиљаде тежих ствари лећи. Стога реч љубав ја не смем ни рећи. Кад кажем: љубав, онда мислим: тајна! Са нежном мрежом, тајним додирима. Кад кажем: љубав, неко далек има што чежњив дршће на мене мислећи. Стога реч љубав ја...

Анђеле, погледај натраг кући и плачи; но мени пусти да будем јачи; ја нећу ући. Мрзи ме да гледам своју младост. Мрзи ме да ме прошлост веже. И у биједи има радост што нема мреже. Ја немам мреже, ја немам веже. Ја губим себе десетљећа. Има у мени помама цвијећа, и још имам равнотеже. Чему се враћати на стара мјеста? Ја...

Немој заборавити јутро под липама. Већ мртав, а срце ради, ради. Срце у људима, хоботницама и сипама, срце љубави и срце глади. Ноћ дугу пробдих са лудама градским. Са лажним песницима, шарлатанима, уљезима. Са краљевићима, јадним, малоумним, скоро данским, по подрумима мртвачницама и ћумезима. Светлост далеких поља,...

На пола пута застадох. Окренух леђа времену и место да ходам по будућем – нико ме тамо не чека – вратих се да ходам по проходаном. Напустих ред у којему сви од прапочетака ишчекују улазницу, кључ, пресуду, док разочарана нада чека да се отворе врата векова и да неко каже: нема више врата и нема векова. Прокрстарио сам...

Ми смо тиху слут слутили Што су магле обавиле, Презрели је, премутили - Освојиле тише силе. Дубоку смо ноћ градили: Заносиле црне зубље - Где смо језа крв садили Овладале силе дубље. Тешка црна вечност стиже Бескрајнога обухвата: Која ружа узабрата Биће болном блеску ближе....