Jа поимам добро неминовност зала, Склоп целог живота, са тугом и бедом, Ја знам шта је судба свију идеала: Моје знање видиш на лицу ми бледом. Али знам и узрок зашто тако бива, Јер прошао нисам кроз живота хуку Склопљених очију и скрштених руку; Кад срце запишти, мисао је крива! Кад се спусти вече, и врх тамних њива Беличасте...

Гледао сам твоје очи кад беше ти душа млада. Твоје ме стискаху руке и пољубац ми даде тада. (Часовници истим ритмом звоне, и ноћи крију исте звезде оне.) И отвори се срце моје, цвет под небом што пупа, латице раскалашене и повесма снова пуна. (Часовници истим ритмом звоне, и ноћи крију исте звезде оне.) Ја кренух...

Што је живот човјека спрам куцања сата? Крхко и ломно савитљива влат. Одлазе људи, затварају за собом врата, у самоћи собе остављено, мудро куца сат. Замире посљедњи уздах на усни од воска. Склапају се руке, свијећа свјетлуца. А ура куца, мирно куца и куца, тишина је у соби као ноћ сеоска. Звоне чаше. Гозба....

Кад би се могло отпутовати, кад би се могло сјести на коња и отићи заувијек, или неку стару лађу преварити да нас одведе из града, пријатељ би оставио пријатеља, мати би оставила дјецу. Куће би се распукле од суза оних који остају планине би зазелениле од пјесме оних који одлазе. Па не знам с киме бих хтјела ишчекати...

Кад пева – звуци се истопе У пољубу усне занесене, Кад гледа – небеса се склопе У божанске очи само њене. Било да тек гипко закорачи, Или да ти дражесно говори – Она увек осећањем зрачи Тако чедним као зрак кад зори. С руског препевао Анђелко Заблаћанс...

Сањао сам је. Моју је књигу читала. Склопи је и, уз осмех, рече: Да, ти читаш моје снове...

Нећемо се наћи. Отишла си. Куда… Све што смо хтели негде тихо спава, а дан нас теши и теши нас трава у којој сунце прави с цвећем чуда. Нећемо се наћи, а могли смо снити бар још мало о свему што није чак ни на мом столу где се лудо пије у дане ткане од незнаних нити. Измислили смо прозор, вазу, песме, сузе. На скромном...

Све самљи. Сном ходиш ме туђа. Грешнији кад самотан те зовем. Туђа су деца из тебе заплакала. Смилуј се. Трује, не цели твој лек. Силовито ме чемером прострели. Худи свој, госпо, на песму проћердавам век. Завапим, ал’ извије се глас. Милогласан је негде на звезди спас, што болни певач промуцах овде доле. Јер нема руке...

Хоћу да будем човеколик и кад ми изврате кожу знам зашто можда баш знам и шта сам али ћутим. Широк сам некако и дозвољавам да се рашире руке али не дирајте месечару у месечеве моћи. Ја радо увијам завој око једине наде и не могу да живим наопачке и да се клањам мраку у ком параноике прогоне фантоми јер нисам тамо...

од тебе до мене очи везиље два бола свјетлости јесен и опасности мудрости болују у мојој глави од тебе до мене тихе арије понорница ти моја оаза ти крчаг сахарске воде ти нож у грлу срне ти лелек дурмиторски ти јесен моја болесна од тебе до мене то не можеш описати нит псовком пребољети ти враћање без повратка ти минут...