Ја хоћу да радим не губећи време, Да не кукам после како немам среће, Како је за борбу слабо моје плеће И како су људи стене глухе, неме. Ја хоћу да радим, ја тражим живота, Не плашим се борбе, у њу ступам смело. Ја хоћу да створим пуно снаге дело. Не плаши ме моја властита Голгота. Кидајући себе, ја хоћу да стварам, Да...

Кад угледам гдје ми У сусрет корачаш видим плаху кошуту Крај шумског извора. Моју душу обузме Силна радост живота Извадивши лудо срце, На длану бих га пружио Т...

У рано пролеће младости, још к'о младић путник поста; живот игре и радости у очевој кући оста. Са наслеђем и имањем весела се растах лика па, с дечијим осећањем, узех штаку поклоника. Моћном надом пут ми створен – поуздање вера шаље: "Пут је теби већ отворен, путуј – вели – "само даље." Све ка јутру... а где стоје златна...

Пјевају у мени друмови снажни, друмови добри као длан очин. Морам данас отић некуд, да потражим мало одмора за уморне очи. Идем без поздрава, без порука, овако лијепо помућеног ума, да тражим окука, окука, окука, и иза сваке - само парче друма. Пустите ме, пустите да одем, без питања како, и зашто, и докле, друмови...

И чаше су биле празне И флаша разбијена И кревет распремљен И врата затворена И све стаклене звезде Среће и лепоте Трептале су у прашини Непочишћене собе И био сам мртав пијан И луд од радости И ти жива пијана Гола у мом загрљај...

Дим појео ваздух љут. Соба је - глава у паклу пуном буке. Иза тог прозора, сетих се први пут лудачки миловах твоје руке. А сада седиш, срце железно, туђе, Још је дан - тераш ме уз осмех, можда лукав. У тамном ходнику никако да уђе дрхтајем сломљена рука у рукав. Поћи ћу, бесциљно, до бестрага. Дивљи, избезумљен, очајан,...

Ти који луташ од једног немог зида До другог зида који исто тако ћути: Уђи у моју собу, нека те трава извида, Та верна видарица која већ почиње да жути. Уђи у моју собу и седи на обли камен Тај непреварени престо на ком сам дуго владао, Има на њему места за многи горки пламен, Покуцај тихо: две птице, два једина...

Клекнух у пољу широку, пред цветом Што носи име твоје, увек драго; Ветрић је својим доносио летом Мириса шумских једнодушје благо. Немадох снаге, да ускинем цвета, И сагох главу над његовим струком, А, као вапај подземнога света, Зајеца ветар помамним фијуком... Ветар ме хладни до костију проби На топлом...

Мајко! Твој стаклени поглед душу моју мути и режу ми зјене изломљене боре... Скамењена, модра, твоја усна ћути, а ја чујем тихе, њежне разговоре. Још једном, мајко, о још само једном топле прсте ти у косу ми урони, да осјетим, мајко, у том јутру ледном жар љубави твоје... И док звоно звони, само једну ријеч утјехе ми...

Хвалио се ветар свуда, Уздиз'о се преко свега, И сунцу је пркосио Да је јачи и од њега. "Ниси јачи" — сунце рече; "Хвалџија си ветре само!" "Ја ти рекох да сам јачи!" "Е, па хајд да покушамо!" "Ви'ш путника оног доле Где корача поред Саве, Да видимо ко ће прије Шубару му скинут с главе!" Поче ветар дуват',...

Душа ти је раскидана, чиста, болна, бледа као лица руских нихилисткиња. Поглед ти је горак и свет, ко у мадона, у капелама где кандило једва тиња. Озбиљна си и тужна и поштена. Кад тио свираш Бетовена чело ти је пуно тешких бора, као да си мушко, што се свуд потуцо, са Христом, Мефистом и са Дон Хуаном, у...