На крилу рајских снова, у часу тишине бајне, Побожну душу диже лахора благи лет, Кô мирис руже мајске на крилу зорице сјајне, И смерна душа види небески, зрачни свет. Светови доле блуде... Над њима вечност тавна Спокојно, тихо спушта копрене своје скут, И круна божијег труда, светило ведрога дана, У мирном ходу своме...

О кад бих могла само једном ја некуда иза брегова побећи од себе. Сасвим сама и ведра пројурила бих кроз шуме, разгрнула ливади недра. У живот бих се загњурила, сваком бих руку пружала. Са страшћу бих се пожурила: да видим у животу како је, душа нечија ако је за радост створена. Јер од рођења са мном, ма куд се макла, идем...

Хтео бих неког да успавам, крај неког да бдим хтео бих ја. Тебе да мазим, уљуљкавам, да те пратим у сан и из сна. Хоћу у кући тек ја да знам: кад ноћ је хладна или сва зла. Да се слушању потпуно дам, слушању тебе, света и тла. Дозиве кроз ноћ док шаље сат, време се провиди баш до дна. Још: доле неког незнанца бат, и...

Опклади се момче и дјевојче    да спавају, да се не дирају.    Момак даје седло и ђогата,    а дјевојка ђердан испод врата.  Опкладише, у душек легоше,    једно другом леђа окренуше.    До поноћи мирно мироваше.    Но кад бјеше...

О Безимена, ми ћемо се срести једанпут негдје на далекој цести, бјегунци биједни, бескућници раја, без прага родног и без завичаја. И наше очи, некад живе ватре, кружит ће туђим крајем ко да снатре. Наш сусрет бит ће само руку стисак. Тренутак шутње. Поздрав. Или врисак? Крвави врисак, што су прошли дани и што...

Душа, тек кад је смрт далеко препознатљив ми је лик њен: из провинције сам потек'о чудак - у рају изгубљен. У шумици дрема анђео - дивље, паунасто биће. Да би расправу заподео забоди у њег штапиће и крени опет из почетка: најпре - твој чланак о њему, затим... али због кога, чему - читаност је у рају ретка. Стојиш,...

Заједно, с пролећа оне се јаве и то је најлепше чудо света: хаљине, лаке, лепршаве - и витке стабљике пољског цвета. Заједно никну чудесно нежне, кад злато сунца на земљу кане, као пролећа - неизбежне, ко мирис прашника - развејане. Увек се чуде због једне тајне и зато дрхте докле расту, док ноћи једне, плаве, сјајне, докле...

Повлачим се у своју самоћу тамо где су људи мога кова тамо где се тешко живи ноћу од тишине и опасних снова Дигао сам руке од скандала од прошлости и погрешних жеља од лепоте извора свих зала од љубави и од пријатеља Повлачим се а остављам људе у њиховој заблуди од злата да ме нађу кад и њима буде закуцала самоћа на...

Из рама света пробих се у таму идем стазом оног од кога сам створен одозго гледам на Србију саму о страшној самоћи плетем метафоре а биће још теже и биће још горе Небо није плаво звезде бледо светле то се слабе лампе с густим мраком боре покрај мене вешци јашу своје метле Србију помињу о Србима зборе а биће још теже...

Станиславу ВинаверуЗимска музика свира Особино праха и кремена Опроштај сна иза темена Када ме покојем дирала То време узме и остави Ту горку шуму да се плави Усред вечности на домаку Нестварности птици и облаку Прахптицо сунчевог урока Скок од пепела и лет Нек буду једини путоказ За напор смисла и раст Суштине у врлет Када...

Изговарам твоје име у ноћној помрчини, када се звезде спусте да пију на месечини и када спавају гране са листовима скритим. Тад осетим да тонем у страсти и музици. Сат сулуди што пева часове који су били. Изговарам твоје име у овој ноћној тмини, и име ми се тад твоје даље нег' икад чини. Даље од свих блиставих звезда, болније...

Кад се небо мути, не каже зашто, Нити росна киша ради кога пада, а срце моје да каже на што Што оно само зна за се сада? Ја зар да коме чувства изјавим? Та пре ћу мртва да се утајим. Скрива се земља под покров ноћи Док звезда трепти на небу сјајна. А завес срца зар треба поћи Да снимим чувства и јавим тајна? Нек туга,...

Знам, као непознати у луку брод залутала је моја душа у ове стране. Знам да никоме овдне нисам род, да је требало да живим у друге дане. Знам да сам танки птичији глас који се једва из даљине чује. Знам да сам трошни биљке стас, повијан ветровима олује. Да нисам донела никакву нову вест, да ништа велико свету нећу...