Месец је тупом кривом камом заклао једно вече жуто. Опрости, био сам скитница само, па сам у твоје очи залут'о. И сасвим неспретно просуо се као лопата врелог снега, насмејан, изгужване косе, од птица рањав, од цвета пегав. Опрости, увек морам да одем. Ветрове жуте јесен већ плаче. Језера - очи. Што квасе воде обале...

Љубав знајте да поштујете, временом се удвостручују њене чини. Љубав - то нису уздаси на клупи, нити шетње по месечини. Биће свега: лапавице и снега. Проживети живот удвоје треба знати. Љубав је доброј песми слична, а песму није лако испевати....

Има у твоме телу блудна ноћ. Има у моме телу блудна ноћ. Има у ноћи тела страшна ноћ што пали све ноћи блудних тела. И ја ти криком ноћи љубим ноћ. Страшна ноћ, часна ноћ. Кад оденеш је телом, кад је небом дарујеш и звездом, кад је гласом извлачиш и ходом тихо караш. Толико да ти груди не порасту. Горда ноћ с челенком...

Јеси л’ жива, ти, старице драга? Жив сам и ја. И поздрав ти шаљем! Нек вечерња она светлост блага Дом твој купа невиђеним сјајем. Јављају ми да си забринута, Да те за мном туга стегла љуто, И да често излазиш до пута С изношеним старинским капутом. Да ти стално, у сутону меком, Иста слика пуну стравом таму: У кафанској...

Музика пре свега нек те брине и зато Непар нек ти пева што мутан лакше се прелива, а све без позе и тежине. Кад бираш речи, нек ти годи да их не бираш без презира: сива нас песма више дира, кад се Нејасно с Јасним води. То су за велом очи красне, сјај сунца кад трепти зраком, ил' на јесенском небу млаком у плавој...

Док сам дечак био Често ме спасио бог Од вике и шиба људи; Заклоњен добро, играх се тада С цвећем шумарка, А лахори небески Играху се са мном. Па како срце Биља развесељујеш, Кад ти у сусрет Пружа нежне руке, Тако си и моје срце обрадовао, Оче Хелије, и као Ендимион Бејах љубимац твој, Света Луно! О сви ви верни Љубазни...

Не може све што се вољело да се држи, Немају све ствари непрекидне везе. Многи лист чезнутљив горко сунце спржи, Цијели комад душе угине од језе. Има и у мени хладан ходник смрти, Има тријем костура и дворана леша. И у мозгу мојем млиница се врти, А драге љубави трг немило мијеша. Тко смије да каже: срце жртвовати? Ипак...

Обећала си једном у детињству да ћеш бити вечна, откле год се враћали да ћемо те затећи, као сенку испод кућне стрехе, као кућни праг. Није било ниједне наше пловидбе да је ниси, као рибарске жене, преседела на пучини гледајући; није било буре ни бродолома да нисмо после њих поред неба угледали и твоје лице. Где год...

Знам људе с мислима које не смеју да се мисле. Знам бунтовнике с речима које неће моћи да рекну. Знам заљубљене са сузама које не смеју да потеку. Знам паћенике који бол гуше у смеху. Знам сањалице са сном који никад неће бити јава. Знам жељне одмазде са руком која мора да се спутава. Знам песнике са песмом која само за...

Још мучe ме туга и чежња, још теби стремим душом свом - и у сумраку успомена још љубав дајем лику твом. Твој мили лик, незабораван, увек и свуда носим ја, лик недостижан, миран, сталан, ко звезда што на небу сја...

Tражио сам једно ново небо, да бих Загњурио душу са сновима свима, Душу пуну празних осека и плима, Душу, чији кути беху лажи сити. Ти сплет својих жеља невиних и слабих, Уздахе свих ноћи, свих лета и зима, Песме свих сотона и свих серафима Хтела си у један кип свих снова слити. Обоје за истом жудили смо сликом, Вођени...

У мојој свести твоја слика јача од светлости. Кидајући струне светлости утиснуо си свој лик у моју свест. Само мудраци разумеју моје речи, за остале време доноси пепео. Као бескрајни неразговетни гласови крстаре дани мојим животом, као сени и као воде. Али ја остајем да сањам покрај тебе јер твој дах је једини магнет који...

Гледаћу твој сјајни сен на таласима, И стопе на песку; с јутром на врхунцу, Као прво гнездо будно међу свима, Ја те певам као химну земље Сунцу. Ти си искра мога мача победнога; Сто музичких врела што брује и плаве; Поглед који хоће да сагледа Бога; Пехар из ког пијем страшно пиће Славе. Кроз тамну је пустош...

Упиј се у мене загрљајем једним, Ко грозница тајна струји мојом крви, Крепко стегни моје тело, нек се смрви, И дај ми пољупце за којима жедним. Као Хермес стари и с њим Афродита. Стопи се у мени страшћу твојом целом, Да сав изнемогнем под витким ти телом, И да душа моја најзад буде сита... — Кад помислим, драга, да...

Једном, кад бројке и знамења не буду кључ за сва створења, кад свак што пева, љуби, сања имао буде више знања од свакојега учењака, кад свет из дубокога мрака почне ко стварни свет да ходи према животу и слободи, кад светлост се са сенком спари у праву јасност свију ствари, када се увиди да вечна збивања...