У овај час душа ми ја бијела,
Ко вез ове завјесе, коју сутон њише.
О Боже, молим ти се за љепоту њеног тијела.
За мирис вјечни, којим у роси твоје цвијеће дише.
На прстима мојим дрхти балзама пуна жара.
Балзама, што га сакупи рој ускршњих пчела.
Мој Боже, скрушено те молим, тебе највећег кипара,
Да тијело њено засија свјежином горских врела.
Рука ти свемогућа извајала је чари,
Које шум лана крије, саткан у одијело.
Својом си ријечи заувијек умрвио све ствари,
Да нијеме и слијепе служе њено тијело.
О Боже, не савијај тегобом рамена она.
Ти дао си им сјај и бјелину бјелокости скупе.
Нека се погну само, кад тебе славе звона
И просјак моли понизно из хлада старе клупе
Ко вез ове завјесе, коју сутон њише.
О Боже, молим ти се за љепоту њеног тијела.
За мирис вјечни, којим у роси твоје цвијеће дише.
На прстима мојим дрхти балзама пуна жара.
Балзама, што га сакупи рој ускршњих пчела.
Мој Боже, скрушено те молим, тебе највећег кипара,
Да тијело њено засија свјежином горских врела.
Рука ти свемогућа извајала је чари,
Које шум лана крије, саткан у одијело.
Својом си ријечи заувијек умрвио све ствари,
Да нијеме и слијепе служе њено тијело.
О Боже, не савијај тегобом рамена она.
Ти дао си им сјај и бјелину бјелокости скупе.
Нека се погну само, кад тебе славе звона
И просјак моли понизно из хлада старе клупе
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!