Вечно ме сећа једна стара песма на скору прошлост и блаженства кут, на косе њене и очи снене, на стари кестен и месец жут. У песми старој о љубави пише, која као моја прави живот значи, коју не може време да избрише и која ко сунце у душама зрачи. Сад сећања тужних пуна ми је соба, без ње, младости и лепота њених, сад...

Ако је живот ријека што тече, љубав је злато наталожено. Она га у свом кориту њише а злато расте. И што га даље у себи носи све златнија је. Ја већ превалих три низине далеко за мном извор шуми, а ушће не знам гдје се крије. А кад гледам на своје дно у шљунку сија злато чисто, и од високог класја љета злато је моје...

Зашто твој мали смијех не може да се сије по орањима црним; да клија и зрије, да зрни попут пшенице? Тада бих на слаповима мојих вена саградио воденице и постао млинар вјечито прашњав од твога смијех...

Свој једини живот ти живиш у мени; Да будеш осећај и сан ти се сазда; Не тражим на путу твој лик наслућени — Далеко ван тебе иде твоја бразда. Очи су ти зато да оплоде звуке, И глас да молитву у срцима роди; Сав покрет изгледа замах твоје руке; Ти сјаш у стварима као дан у води. Твој је дах да семе не смрзне...

Ти си мој почетак Који ме покренуо Свео сам се На твоју осовину Савсам се усијао Од твог првог обртаја Лепо ћу се путем поломити И сјединити се заувек с тобом У кршу и лому Нисам луд Да баш сада застанем Да се охладим И ружно попла...

Душу ми поклони. Мене растужују ти крвни пожари што иза себе остављају пепелиште, те олује што ниште женина сневања блага. Душу ми поклони, у љубави ја бих хтела до у вечна времена да све оставља трага. Душу ми поклони. Мени је мало тај тренутак заборава, то нестрпљиво крви хтење. Душу ми, душу поклони, од искони у мени...

О, ви очи – ви свемоћне очи! Не гледајте хладно тако – Не гледајте мене тако, Јер ваш хладни поглед пропашћу ми прети! О, не гледајте ме, од тог' ћу умрети, Од тог' ћу умрети. А ипак, да – гледајте, ви свемоћне очи, И убијте мене И убијте мене! А после – насмејте ми се очи – То ће ми живот дати, И тад из мртвих ћу поново...

У ведрој ноћи, покрај мене, Чује се часом вапај тајни К'о уздах целе васељене, Патнички узвик, крик очајни. Час неосетно, тихо струји Ко један трепет тужних жица, Час страховито кобно хуји Ко јато црних злослутница. Ко тужи тако? Живи људи? Ил' моја љубав, јади стари? Ил' туђе наде, туђе жуди? О, шта то мари, шта то...