Будим је због сунца које објашњава себе биљкама због неба разапетог између прстију будим је због речи које пеку грло волим је ушима треба ићи до краја света и наћи росу на трави будим је због далеких ствари које личе на ове овде због људи који без чела и имена пролазе улицом због анонимних речи тргова будим је због мануфактурних...

Безбрижно и мило дете! Подигни витице своје! Како си чупава страшно! Ах, твоје уснице рујне, И страсно ватрено око, и груди свеже и бујне                   Веселе око моје. Додај ми златни пехар! Из очију твојих лане, Ја читах страшну повест,...

Вратила си ми дане белих ружа, Донела љубав искрену и чедну, Да сањам, кад ми очи прошлост хтедну, Румен, што жудно чар младости пружа. И, пуне сунца, твоје очи пише Бездан сазнања с усне пуне лажи, Васкрснув нежност, која око влажи, Јер даси Бога из твог недра бише. У врт где леже испијене чаше На ‘рпи цвећа и згажена...

Јутрос у кошари, где сја, шушка низ рогоза жућкастих и крутих, седморо је оштенила кучка, оштенила седморо је жутих. До у сумрак грлила их нежно и лизала низ длаку што руди, и слив'о се млак сок неизбежно из тих топлих материнских груди. А увече, кад живина јури да заузме мотке,ил прут јак, изиш'о је тад домаћин тмур'и и...

На моме сутонском небу ти си попут облака и твоја боја и облик су онакви какве желим. Моја, моја си, жено усана сласних, моји бескрајни снови у теби живе. Светиљка душе моје руменилом ти боји ноге. Моје опоро вино најслађе је на уснама твојим, ох, жетелице моје сутонске песме, како те ови самотни снови осећају мојом. Моја...

Сумрак је био, мутно време Јесени, кад се радо ћути; Кад срца клону, уста неме, И бесмислени чине пути. И ко да општег, гробног хлада Дах неизбежни свуда проби, У твојој малој, драгој соби Тишина нека чудна влада. Напољу тешке кише пале, У души сиво, као свагда; А твоје очи од смарагда Болно су лепим сјајем сјале. У...

Свеже је и ведро, јутро, — Ко почетак лепе приче; И по грању, и по жбуњу Нешто се буди и нешто се миче. Трчаћемо по шуми свуде; Ти ћеш причати пуно и живо! Ја ћу те дирати много, А неће ти бити криво. Ал' после, бићемо тужни, Јер знамо шта бити не сме. Вече ће бити лепо — К'о свршетак тужне песме...

Хтео бих да знадем љубим ли и сада — И да добра нека светлост продре сени, И тишину овог умиреног јада, И падне на тамне путеве у мени. Да знам од куд тишти на дну душе тајно Неки мир што шуми, и песма што ћути, Док, кô задње птице кроз вече бескрајно, Очајно се журе закасли минути. Нит што више желим и нити...

знам унапријед исход ове битке мјесечина се стеже у омчу око грла круг љубави круг таме букнуће у пожар вјечан угљевља нема потом само ће букнути ватра под трепавицама срца обала је нестварна међа између нас и воде свијест о логици и законима теже гњила ријечи на језику сушта и свевишња не могу да те прозборим а јеси...

Блажен био дан, месец и доба, година и место предео и време, кад су моје усне задрхтале неме, а њене ме очи свезале ко роба. И блажена нек је моја прва патња, с којом ме беше љубав измучила, и лук и стрела што ме оборила, и ране што срцу моме посташе пратња. И блажени нек су крици жудње веље, с којим сам звао име...

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња Мис'о да још живиш, мој пределе млади.Моја лепа звезда, мајка и робиња, Боже! шта ли данас у Србији ради? Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте. Оживеле воде, ђурђевак и руже. И мирише земља која стално расте У гроб и тишину, мој далеки друже. Једно твоје вече. идеш кући споро Улицама...

Тражи се, по сваку цену се мора наћиједна изгубљена љубавкоја је стечена у младе данекоју су одвезле далеке лађеа успомена је толико драгада за њом бол подмукли тиштии суза (реквизит стари)ипак из срца канедајем колико се иштеако се само нађ...

Чинили смо то испред огледала; и на сунцу; и у тами; и у води; и у трави, високој. Чинили смо то у част човека; у част звери; част Бога. Али они нису хтели да уче од нас, све им је одавно познато. Чинили смо то са маштом и у боји, окршај смеђих и риђих маља, тешке услишавајуће вежбе. Чинили смо то као точкови и света...

Једном бих речју да их опишем: какви? Узимам речи просте, крадем из речника мерим, вагам, изучавам – Ниједна никад није права. Свака најодважнија – страшљива, свака најпогрднија – пуна светости. Свака најокрутнија – одвећ милостива, свака омразе пуна – с премало јарости. Та реч мора бити као вулкан, нек бије, кида,...

Та погледај ме - не криј очи своје нек љубављу се из мог ока хране; она је слика те лепоте твоје што к'о одблесак у мом уму гране. Та прозбори ми - твој је глас к'о јека из срца мога, па ухо ми чује да већ ме љубиш. К'о госпа си нека што пред огледалом снове снује. О своме лицу које у те гледа. Ја црпем живот док те...