Ни богова ни молитава! Па ипак бива понекад да чујем Нешто као молитвен шапат у себи. То се моја стара и вечно жива жеља Јавља однекуд из дубина И тихим гласом тражи мало места У неком од бескрајних вртова рајских, Где бих најпосле нашао оно Што сам одувек узалуд тражио овде: Ширину и пространство, отворен видик, Мало...

Петоро седимо на крову од брода, Згурени, суморни, зловољни и мрачни. Запљускује, шуми, пенуша се вода; Кикоћу облаци, пролећни, прозрачни. Петоро седимо: једна седа дама, Са слеђеним болом к’о древна Медуза, И једна девојка, с тананим уснама, Упалих прсију и усахлих суза. А крај њих, ћутећи, бленусмо у ништа Нас три...

La douceur de l’haleine de cette deesse surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече испод поља звјезданије у прољећну тиху вече, сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди, те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди. Над њом зв’језде ројевима брилијантна...

Кад сам те вид̓о крај мирисних леја, У парку, уз песму сакривених гнезда, С витицама густим, с велом, и, ко звезда, На белом шеширу црна орхидеја, Тајанствени сутон, пун љубави страсне, Шаптао је чежњу кроз мирисне гране, Док последња румен на западу гасне, И мир, мир свечани пада на све стране. Ја за тобом иђах, и...

Живот, да живот буде љубав само, да људи буду здрави као шуме, као папрат бујна да се раскрупњамо, да човек љубав као хлеб разуме и да нас буде у семењу буни, све више таквих са човечном речи и срца спремног кап по кап да круни на рану друга, да рана залечи. Да кад хлеб кажеш, не видиш очи исколачене до бесвести, кад...

Волим твоје руке за играчке то тело кога скоро нема. Жена је само у мекоти мачке што у твом струку преде и дрема. Како да нађем руке детиње да ти објасним шта љубав значи, а да не раним то мало звериње; усну на којој се мрве колачи...

Душо, да не стремим Вечности не бих чуо мелодију коју само Време пева већ бих живот прекратио и од тела направио тајну коју гробље скрива Кад се не бих, душо, купао сузама и болом украшавао очи живео бих слеп, са ноктима у очима и гледао само лик у тами Што је живот, душо, него ноћ у походу а ипак је смењује зора...

Како су лијепи облаци, те румене Играчке вјетра, што нам драга лица; Пренеражено њиним чудним жаром, Одлијеће к њима једно јато птица. Ненаслућене открива ми тајне Тај предвечерњи тренут, који згрну Све благо чежња у очи ти сјајне, Сав мирис женства у косу ти црну. О, сада схваћам свијетли осмијех неба! Тајанствени...

У зенице мене непрестано гледа: Шта тражи у мојим очима та жена? Сјај магијски неког сунца које седа — Једну другу жену и друга времена? Јер заљубљен поглед жене добро види У очима нашим, кроз сиву дубину, Све трагове којим непријатељ мину, И његов сен као тамни сен на хриди. Дуго сја на оку тугом вечно младом...

Чекам у сенци једног старог дуда Да месец зађе и, скривена тамом, По уској стази што кроз ноћ кривуда, Да сиђеш к мени чежњивом и самом. Чекам, а лењо пролазе минути, И сати бију на торњу далеко. Већ зора свиће, бледе млечни пути, А ја још чекам — и вечно бих чек̓о! О, штa је то што мене веже сада За једну пут, за један...

Живу звезду у утроби имаш пријатељице моја цркву давно порушену нову школу кротитеља лавова са лицем невине девојчице испод самог срца носиш пријатељице моја Ослухни његово испод свога била у дубинама праискона пријатељице моја у дубинама неба у понорима света у малој пољској кућици на јапанском острву у доба трешања љубави...