Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок — нама, драга, знан,
И светковасмо оцепљење то
Од мука, сумње, времена и сто
Рâна, што крваве их вређао је свет —
Љубави наше плав и нежан цвет.
И опет сила згрнуло се света
У болнички нам мирисави врт;
Посматра где се двоје драгих шета
Срећно, и хвале онај живот крт
Што остависмо. далеко од њих
Сад смо, а они жале мир наш тих.
Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. У цвећу смо ишли
Славећи страсно осећања та
Због којих лепо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад,
А свет о њему добро и не слути.
Сумња у љубав — најтежи нам јад —
Мин’о, и часе блажене не мути.
Из прошлих дана љубав и знак њен
– Спојеност срца — остала нам још;
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош
У коме знанци, родбина остају,
Невиност нашег не познаје света;
Животно вино, срж недостају
Њима, а глава њихова им смета.
А наших срца један исти звук
Бележи дражи и времена хук.
Јер ми смо давно, верна драга — је ли?
Искидали конце што нас вежу
За простор, време, тонове и боје,
— Ланце живота што звече и стежу –
Јер ми смо, можда, сами тако хтели,
Рад љубави нам и рад среће своје.
И гледају нас зато што идемо
У кошуљама белим парком овим,
Где болнички се мирис шири јак;
Не знају дражи са животом новим,
Љубави наше неумрле знак.
...Гле! очима им трепти роса немо...
Сима Пандуровић - Поезија суштине
Провидан, дубок — нама, драга, знан,
И светковасмо оцепљење то
Од мука, сумње, времена и сто
Рâна, што крваве их вређао је свет —
Љубави наше плав и нежан цвет.
И опет сила згрнуло се света
У болнички нам мирисави врт;
Посматра где се двоје драгих шета
Срећно, и хвале онај живот крт
Што остависмо. далеко од њих
Сад смо, а они жале мир наш тих.
Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. У цвећу смо ишли
Славећи страсно осећања та
Због којих лепо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад,
А свет о њему добро и не слути.
Сумња у љубав — најтежи нам јад —
Мин’о, и часе блажене не мути.
Из прошлих дана љубав и знак њен
– Спојеност срца — остала нам још;
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош
У коме знанци, родбина остају,
Невиност нашег не познаје света;
Животно вино, срж недостају
Њима, а глава њихова им смета.
А наших срца један исти звук
Бележи дражи и времена хук.
Јер ми смо давно, верна драга — је ли?
Искидали конце што нас вежу
За простор, време, тонове и боје,
— Ланце живота што звече и стежу –
Јер ми смо, можда, сами тако хтели,
Рад љубави нам и рад среће своје.
И гледају нас зато што идемо
У кошуљама белим парком овим,
Где болнички се мирис шири јак;
Не знају дражи са животом новим,
Љубави наше неумрле знак.
...Гле! очима им трепти роса немо...
Сима Пандуровић - Поезија суштине
Ја волим Симу Пандуровића. Ово му је најбоља песма. Али, била би боља да нема непотребне употребе форсиране и непотребне, необичне риме:
ОдговориИзбриши”звук; ... дражи и времена хук” или ”још; ...овај живот лош” или ”мирис шири јак; ...љубави наше неумрле знак”.
Није узалуд Богдан Поповић писао: песма мора да буде цела лепа.