Тачно у том тренутку човек помисли: Шта не бих дао за срећу Да будем поред тебе на Исланду У великом непомичном дану И да делим садашњост Као што се дели музика Или укус плода. Тачно у том тренутку Човек је био са њом на Исланду...

Пјан тобом, смешак је врели. Тамом на зенице отворим твоју таму, ја, о једини ја. Чедну ми пролет, паклени пламен навестиш, ти, о једина ти. Чедни то пресахнути у плоду, ил’ иза пламена гар јадовно голотињом у небо, једно је, о једина: до у беспуће, знај, путем је овим грење. И дубље ли нас нема, дубље...

Црно, било је све тако црно и празно ко шума без лишћа и поље без траве, ко што би цивилизација после атомске експлозије била. И црно, и јадно, и празно. Онда је одједном затреперио пламен, далек, у ноћи, мали језичак сасвим сирове цинобер боје. И птице су у срцу запевале, ветар заљуљ'о чудесно дрво дрен што цвета заједно...

И опет јесен. Опет тутње бескрајне кише по Никшићу, и опет старе црне слутње, и опет - сам си, Николићу. И опет нека писма дуга, очајна писма - без адресе, а нигдје драге, нигдје друга, само та јесен. Опет јесен. А шта ако просвирам тај метак кроз ово чело невесело, а онда почне све испочетка: живот, страдања, па опет -...

Помени ме у молитвама твојим Кад сунце пада за далеке горе. Јер знај да мене кобне мисли море, И да се, као слабо дете, бојим. Ти чиста душо, буди Геновева Над заспалим Паризом која бди, Докле под њеним благословом снева Љубавник чедан и злочинци сви; И кад под твојом молитвом заћуте, О заштитнице вечне душе моје, Све...

Од твоје близине све у мени цвета, од твога гласа све пева у мени, од твоје љубави све у мени сија. Због тебе сав се мој живот румени, цела прашума у мени радости из дана у дан клија, клија, клија. Занета улицом ходим као жене које под срцем још једно срце носе. Због твоје љубави све по срећи газим, и провлачим се кроз...

Зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео: Изгубљена срећа још је увек срећа! И тај јад у души што те на њу сећа, То је један њезин заостали део. Не дај мутној сузи на суморно око: Срећа никад не мре, ни онда кад мине. Тај ехо ког једва чујеш из даљине, То још она збори у теби дубоко — У самотне ноћи, кад жалосно...

Како да те назовем, кад сред сумрака, снатрећи, вечерње звезде лепих ти очију, дивећи се, моје гледају очи, као да их сад виде први пут... Те звезде, чији је сваки зрак по један поток љубави, који тече ка мору душе моје како да те назовем? Како да те назовем, кад ми добациш поглед свој, тај питоми голуб,...

Близо до неба гора је чарна, Не треба орлу тек један лет, Само да пусти крила немарна — Презрô је давно презрени свет. По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с’ чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол. Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчан зрак......

Мисли моја слађана А о драгој мојој, Кад на руци млађана Лежаше на мојој, Кад јој срце куцаше Да пробије груди, Кад јој усна муцаше: „Та ево те туди!“ Кад ми оно весела Око врата паде, Кад сузица она врела Низ лице јој тећи стаде, Ох, када се зарумене, Кад полете оно к мене Кâно зора белу дану Једва дочекану. Мила...

Сишли смо с ума у сјајан дан, Провидан, дубок — нама, драга, знан, И светковасмо оцепљење то Од мука, сумње, времена и сто Рâна, што крваве их вређао је свет — Љубави наше плав и нежан цвет. И опет сила згрнуло се света У болнички нам мирисави врт; Посматра где се двоје драгих шета Срећно, и хвале онај живот крт Што...