Ако се волите љубављу која буја у самоћи, од раздаљине, која је више од сна него од свести, и по растанку дрхтаћете од милине, могнете ли се још икада срести. Ви који се волите љубављу испосника, са страхом од сагрешења, који као птица о кавез ломите крила, сећаћете се увек једно другом лика. И по растанку замрети вам...

Од модрине неба стакло за њу ливам. И везем га срмом звијезде поноћнице. Од бдјења пламен кујем и окивам. Опаљено ми је њиме тамно лице. И покров црни кројим од плашта своје сјене, да свјетиљку прекрије кад пође да спава. У копрени оној препознат ће мене, лик мој, што га зора на зид оцртава. И тугу своју претварам...

Што шапћу твоје очи брзим птицама с далеких обала? Невидљива у дјетелини на твојим уснама трепери вечер звјездана. Питаш ме зашто руком показујем на запад. Ја дрхтим прозирна у љепоти сумрака и само јасним одроном корака на низбрдици прикривам тјескобу голог цвијета. Ти ме тјешиш осмјехом што бљештећи баца...

Ко печат сам те метнуо на срце, И као печат на мишицу своју; И све сам дао, и, по љутом боју, Хладнокрвно сам покопао мрце. И душа моја није хтела знати За тајну грижу и осећај стида, Ни да л’ ћеш бити добра као мати, Или си стара, вечита Далида. Владај над мојом душом, моћно дете, Са расцветаним ружама у коси, И власт...

На висинама, где је свеже И светло и чисто и широко, Бораве моје мисли, а овде Доле, где ове речи пишем, Окужен ваздух груди стеже, Одмора нема будно око. Спутан живим и тешко дишем, Све ме је мање, све сам ниже, Све је мрачније и све теже. А у мени ко рањен соко, Мелодија се једна диже О висинама, где је свеже И светло...

За мене ноћас васељене није, Очи су твоје сунца, звезде, дуге, Усне скуп сласти, осмеха и туге, Косе дах мора и шуштање шума. Срце звук песме што пожудно бије, Реч час заповест, час понизност слуге, Циљ си ком воде сви пути, све пруге, Пред ким се ништи гордост људског ума. Стварајмо собом видике и боје, Светове...

Кад прођу зоре, кад заспу кише, и нас одавно не буде више, ово је, мој далеки сине, порука за твог још даљег сина и за кћер најдаљих наших кћери кроз много надања и година, за снове шарене и бескрајне, пегаве пахуље будућих зора, за чаврљања, кикот и тајне и за сва питања без одговора. Кад свену зоре, кад згасну...

Украшћу твоју сенку, обући је на себе и показивати свима. Бићеш мој начин одевања свега нежног и тајног. Па и онда, кад дотрајеш, искрзану, избледелу, нећу те са себе скидати. На мени ћеш се распасти. Јер ти си једини начин да покријем голотињу ове детиње душе. И да се више не стидим пред биљем и пред птицама. На подераним...

У ведри дан што наговештава пролеће Друмом широким ишли смо покрај ливада, И са клицима обесне, детињске среће Здравили пастире младе и њина стада. Идући тако путем у веселу ходу, Стигли смо, усхићени, до једног бунара: И наднесмо се над мирну и тиху воду Извора што гаси жеђ уморна овчара. И дишућ' мирис расцветаних...

(Заводници) Мој бол - то је твоја љубав стално моћна, мој бол теби, увек тако чудно треба, јер си тајанствена к’о тишина ноћна, - а далека си к’о висина неба. Мојим болом жеђи вечите напајаш, кроз мој бол ти увек величину значиш, кроз сатањски тријумф ти жртве набрајаш, кроз мој бол ти снагом вековима зрачиш. Драгољуб...

Прошло је све; и једва душу дирне сећања талас драг, ко с вечери кад тихом водом пирне далеки ветар благ. Прошло је све што болело ме икад! О, лаж је да се не зацели никад рана и радости траг! Без неспокојства, без срџбе, без крика, сећам се данас ја љубави наше, твог смеха, а срце једва зна за ужас дана, за бесане...

Срце ми је милости извор; моје речи се уз ране превијају као листови лековитог биља, кораци ми умеју да воде и оне што лутају без циља. Мене привлаче очи несрећника и чела самоубица несаницом испијена. Са мог чита се лица да сам десет пута сестра па једном жена. Не бих могла волети без туге. Рођена сам да на крилу њишем болове...

О, ма ко да си, остани ноћас крај мога скута, никуда не полази. За оним чега нема душа ми гори и лута, и голи, јер све пролази. И чини ми се, негде људи сад пролазност имају на уму, па ће доћи ноћас на наш брег да спокојно свега се одреку. Вечно њишу јасике на друму душу немирну. Ћуте благо плавети неба и теку. Ноћас...

Ноћас ме у сну таче нека рука, Не знам која, Сасвим кратко, Само вечност до три док изброја. И од тог додира дође до споја Мене и неког звезданог света - Не знам са којом од безброја Маглина, звезда и планета, Са којом од дуга. Само ниједнога небеског слоја, Ниједног круга, Не могох се сетити кад се пренух -...