Девет је стотина сутона желело једну радост,
Док сам живео
Заборављен, напуштен, презрен,
Гажен ко мост над водом.
Тек једног вечера
Кроз блесак последњег зрака
Млада месеца, сокова и вода,
Угледа дух занесен
Како вечерњи облак добива облик и свест,
Како се огромно небо отвара и сјајем
Неслућеним
Одузима једном заувек несрећан дах.
А Спас, коме се гоњена звер као и човек нада
Говори светлошћу, непролазном хармонијом:
Да нико није заборављен и сам.
(1920)
Док сам живео
Заборављен, напуштен, презрен,
Гажен ко мост над водом.
Тек једног вечера
Кроз блесак последњег зрака
Млада месеца, сокова и вода,
Угледа дух занесен
Како вечерњи облак добива облик и свест,
Како се огромно небо отвара и сјајем
Неслућеним
Одузима једном заувек несрећан дах.
А Спас, коме се гоњена звер као и човек нада
Говори светлошћу, непролазном хармонијом:
Да нико није заборављен и сам.
(1920)
...A Spas, kome se gonjena zver kao i čovek nada,
ОдговориИзбришиGovori svetlošću, neprolaznom harmonijom:
Da niko nije zaboravljen i sam.
Zaista, niko nije zaboravljen i sam, baš niko...
Hvala na ovako divnoj pesmi!
"Тек – једне вечери
ОдговориИзбришиКроз блесак последњег зрака
Младог месеца, сокова и вода,
Угледа дух занесен
Како вечерњи облак добија облик и свест,"......ипак на крају се нешто деси ...увек лепо!
Hvala Velikom Andricu, a i svima vama koji posecujete moj blog i cenite moj trud.
ОдговориИзбришиSlobodno se dotakni zaborava
ОдговориИзбришиI ja bih rado zaboravo mnogo toga
Sebe u svetlu iskrenih ociju
kada me je podstakla
bezrazlozna laz
Sebe kada sam ti pustio ruku u mraku
Od tad se vise nikada nisam
radovao jutru
predivno,obozavam poeziju
ОдговориИзбриши