Чувај овај цвет да те подсећа на мене. - То му је рекла. Чувај га, и сећај ме се, сећај. Нек буде тамо где нећеш моћи да га заборавиш. Стави ме негде близу, где време више не тече. Онда се стално враћај успоменама. И сама ноћ је само високи, тамни цвет. Још му је рекла да ноћ дубоко памти, Пошто је сваки цвет некаква...

Девет је стотина сутона желело једну радост, Док сам живео Заборављен, напуштен, презрен, Гажен ко мост над водом. Тек једног вечера Кроз блесак последњег зрака Млада месеца, сокова и вода, Угледа дух занесен Како вечерњи облак добива облик и свест, Како се огромно небо отвара и сјајем Неслућеним Одузима једном заувек...

Ходи. Остави све што је за нама. Нека наш сусрет покрије минуте, Велике мисли по којима ћуте, Где живот иде к`о јесен гранама. Поноћ и сунце одјек су менама. Заволи себе кроз несрећу круте И мене с њима. Нек лепоти путе Покаже младост док је још са нама. Осмехом душу и ране заклони. Запали чула, нека срце тако...

Да ли то шапат да ли то ветар да ли смрт пролази што се то враћа шта то подсећа ко ми то долази да ли то идеш да ли се губиш или нестајеш улицом уском сањаних снова да ли то нестајеш Јесу ли улице јесу ли бујице пусте у мени Спава ли ноћ то спава ли савест будућност спава ли или спавају само снови које смо сањали Терет...

Зборим ти несталој, док жалосно плави Мртви сјај месечев на планинској рти. Ти си још уза ме; врата су љубави Увек отворена, као врата смрти. Речи неслушане, ви лепоте чисте, Истине у зрачном непорочном руху! Речи у самоћи очајања, ви сте Сетни говор с Богом, његов глас у духу. Из смрти у живот непрекидно...

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4 Хајд', љуби ме, љуби само, И до крви и до боли. Лед ледени, добро знамо, Врело срце не преболи. Преврнута чаша с крила Није иста у час сиви. Ти запамти, моја мила: На земљи се једном живи! Гледај...

Мала кавана. Трептање сунца и стол у куту за двоје - па ти ме љубиш, збиља ме љубиш, драго, једино моје. Мјесеце љубав у мени је расла, ал' ником то не хтједох рећи,. Био сам сам, испијен од чежње, а тако близу срећи. Да л' мого сам слутити овога јутра, блијед још од пробдите ноћи, да ћу ти меко шаптати ријечи, сањане...

Иза бесане ноћи – слабљење тела, Драго постаје и не своје – ничије. У спорим жилама јоште жига стрела И људима шаљеш осмех сузе дечије.. Иза бесане ноћи ослаби рука, Дубоко равнодушан и друг и душман буде. Цела дуга – из сваког случајног звука, И одједном Фиренцом мириси застуде Нежно сјаје усне, и златније су сене Крај...

Гладан сам твојих уста, гласа, твоје косе и улицама ходам: без хране и без речи, хлеб ми не даје снагу и збуњује ме зора, тражим у дану течни звук корака твојих. Гладан сам твога смеха неухватљивог, твојих руку боје помамне житнице, гладан сам белог кама твојих ноктију и да ти загризем кожу нетакнутог бадема....

Ја видим кад на те, топла и бијела,Кроз твој пенџер мала мјесечина пада…И шум сваки чујем твога одијела,На душеке меке када клонеш млада.Као сјенка твоја сваке те минутеМоја душа прати и уза те дршће.И љубице своје, чежњама осуте,Просипа на твоју стазу и раскршће.У баштама твојим оно роса није – То су сузе среће што их...

Цело јутро покушавам да исплетем венац, али ми цветови измичу и испадају. А ти седиш ту, и посматраш ме кришорм из кутова твојих будних очију, Питај оне очи које кују мрачне завере ко је томе крив. Покушавам да певам, али узалуд. На уснама твојим крадом дрхти осмех; запитај га зашто није успела песма моја. Нека ти...

Ако помакнеш усне умириће се море. Расклопиће се шкољке И заувек певати рибама. Сиђи у мој сан С ногама од светлости И ходом који се претвара у булку, У воду И нешто као сећање. Тражио сам у српском говору реч која личи на твоје око. Понављао сам је тихо у сутону У трави Малим мравима. Опрости, био сам смешан као пре...

Већ годинама учим твоје црте, у које дани Утискују своје мале ватре; годинама памтим Њихову светлуцаву непоновљивост, и решеткасту лакоћу Твојих покрета, иза провидних завеса поподнева; Тако те више не препознајем изван памћења Које те предаје мени, и тако све теже кротим Струју времена што не прође кроз тебе, кроз благи...

Потребно ми је много сунца, и то и ноћу, једно да ме сусреће, једно да за мном светлост баца, у понору једном дубоком, једно да носим у руци кад од јада не видим прст пред собом. Потребно ми је много нежности, и то сваког дана, и много од милоште речи; потребно ми је примирје: између срца и сећања између неба и бола...