Ово су ти усне Које враћам Твоме врату Ово ми је месечина Коју скидам Са рамена твојих Изгубили смо се У непрегледним шумама Нашег састанка У длановима мојим Залазе и свићу Јабучице твоје У грлу твоме Пале се и гасе Звезде моје плахе Пронашли смо се На златној висоравни Далеко у на...

Можда нико није умео да те жели овако као ја ноћас. Твоје руке беле као самоћа. Твоја бедра са укусом платна и воћа. Твој мало шуштави глас. Са носом дечачким прилепљеним уз окно вагона, нејасан самом себи као опроштајно писмо падавичара, и чудно узнемирен топлином као размажен пас, путујем, ево, путујем да натрпам...

Идем слободно, нико ми није однео, да љубим, тужну моћ. Раширим руке, али не у зоре него у море и ноћ. Осмехом улазим, стиго ма куд, у тужне и болне јаве. Кад волим, мени и греси свуд небеса плету, око радосно погнуте главе. Остављам болним осмехом сан, да прође, и оде, и мре. Љубав је пут бескрајан на ком је дозвољено...

Тајну свога срца не задржи за се, мила моја! Кажи је мени кришом, само мени. Ти што се осмехујеш тако слатко, шани тихо, моје ће те срце чути, не моје уши. Глува је ноћ, дом је нем, птичија гнезда обавија сан. Повери ми тајну свога срца кроз уздржане сузе, кроз дрхтави осмејак, кроз сладак стид и ј...

Волим кад си гола кад те одева само блага румен стида. Док напољу кошава носи нечији смех или крик крај нашег балкона а ти ме гледаш ужареним очима одсутним са овога света нас додирује небо својим свемирским грудима а ми не знамо и ми не мислимо на коме ће се упореднику завршити наш жи...

Волим кад си гола кад те одева само блага румен стида. Док напољу кошава носи нечији смех или крик крај нашег балкона а ти ме гледаш ужареним очима одсутним са овога света нас додирује небо својим свемирским грудима а ми не знамо и ми не мислимо на коме ће се упореднику завршити наш жив...

Да си близу, наслонила бих чело на твој штап и, насмијешена свила бих руке око твојих кољена. Али ниси близу, и моја љубав за тобом неспокојна не може да усне ни у ноћној трави ни на валу морском, ни на љиљанима. Да си близу. Да си барем тако нестално близу као кишни облак над изгубљеном кућом у долини. као...

Нема у животу спокојног сата за који бих рекла да сам га заслужила; мени је доста мало звезданог злата, да не бих роптала и тужила. Кад ми пошаљеш бол сагнем се смерно; кад коракнем бојим се да нисам што скривила. Нема дела твог ком се не бих дивила, па, ма као црв, мало неизмерно. Ако ти желиш, зликовци ме...

Времена једног дана нећемо имати више да путујемо светом, путника два среће жедна. Слапови беле пене заклокотаће тише и закорачићемо у сусрет густој тами и ноћ ће доћи судња за нас што нисмо криви за нас који смо себи већ пресудили сами јер смо љубави хтели, хтели много више него што су је нама донели наши дани....

Кад ће снег из моје главе да престане: Већ ми место срца куца комад целца. Празан сам и бео као дно кречане. Најзад, црни свете, ево твога белца! Међ' ребрима смет ми снежно грање зида. Из мозга низ ждрело усов леда клизи. Пун снега, нахерен ко торањ у Пизи: Чкиљим кроз замрзио окно мога вида. Крвна булко, што си...

Развило се црно време опадања, Набујао шљам и разврат и пороци, Подиг'о се трули задах пропадања, Умрли су сви хероји и пророци. Развило се црно време опадања. Прогледале све јазбине и канали, На високо подигли се сутерени, Сви подмукли, сви проклети и сви мали Постали су данас наши суверени. Прогледале све јазбине и...

Знам да си скривен у морима сјања. Али те стигне дух који те слути; Небо и земља не могу те чути, А у нама је твој глас од постања. Једино ти си што је протуречно — Кад си у срцу да ниси у свести... На ком се мосту икад могу срести Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно! Води ли пут наш к теби, да ли води? Крај...

Сјутра је празник. Своју свјетлост меку Кандило баца и собу ми зâри. Сâм сам. Из кута бије сахат стари, и глухи часи неосјетно теку. Напољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије. Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека...

Безбројне су очи по твом стасу пале Ко уморна јата на поморску лађу, И, све очаране, за тренутак стале Да на теби одмор и лепоту нађу. Безбројна су уста рекла да те љубе, И умукла затим, да никада више Не прозборе речи ни нежне ни грубе, Јер теби речена реч — све друге брише! Безбројни јауци прате твоје стопе Кад ти,...

Познала сам те кад снег се топи, топи, и дува ветар млак. Близина пролећа душу ми опи, опи, па жудно удисах зрак. С нежношћу гледах стопа ти траг, траг по снегу белом; и знадох да ћеш бити ми драг, драг у животу целом. Познала сам те у звонак дан, дан пијан, свеж и мек. Чињаше ми се већ давно знан, знан кад те познадох...