Ко ће знати времену крај,
Ветру пут, тишини име,
И шта је то
Што мени подгриза мисли и разара сан?
Сваке ноћи подмукли гости дођу
Невидљиви, нечујни,
И огњеним песком ми заспу уста и очи.

И док се упорно хватам за сећања,
Светла неба, мушкога хода,
Плодне самоће, и дела –
Они стоје више моје главе, невидљиви, нечујни;
Чекају да буде
Мртво тело у мртвом мраку.

Ал` мене јутро избавља и диже
Небеским сунцем, водом, младим лишћем;
Музика ме вида;
И прамен нестална дима у даљини;
Крепи наду;
Сећа на дане кад сам знао за радост.