О теби нећу говорити људима. Нећу им рећи да ли си ми само познаник био или пријатељ драг; ни какав је, ни да ли је у нашим сновима и жудима дана ових остао траг. Нећу им рећи да ли из осаме жеђи, умора, ни да ли је икада ма које од нас друго волело; нити срце наше да ли нас је ради нас, или ради других кадгод болело. Нећу...

Да сам вода текућица У којој многи жеђу гасе, И сваки одлази задовољан, чист и умивен, Са својом срећом јединственом Којој на свету нема равне. Да сам пиће, силовито и радосно, Које пију другари по крчмама, Тражећи срећу у осмејку и заборав у певању. Да им ја жеље остварујем, и најлуђе и најсмелије, Помамним шумом ноћних...

Кад се кроз хуку ноћног планинског ветра чуло да неко и по трећи пут закуца на врата, домаћин се диже да види ко је. У страшној ноћи чуло се како лају лисице. Човек који је био изгубио пут у помрчини, и склонио се овде од зла времена, не препозна у домаћину човека који му је некада украо жену и псето. А домаћин је...

Ни у какав дневник овај дан не може, ово ругло дање, малодушно, сиво, ни кише да се покисне до коже, ни вјетра, ни сунца, ничег живог. И то тако тиња - изван људи, млако, нико тим не живи. Вичем срдит вани: Дане, ђубре једно, не свиће се тако, губи се натраг па пристојно сван...

Ко ће знати времену крај, Ветру пут, тишини име, И шта је то Што мени подгриза мисли и разара сан? Сваке ноћи подмукли гости дођу Невидљиви, нечујни, И огњеним песком ми заспу уста и очи. И док се упорно хватам за сећања, Светла неба, мушкога хода, Плодне самоће, и дела – Они стоје више моје главе, невидљиви, нечујни; Чекају...

У заносу, заљубљене жене откривају своју тајну и она је наша за цео живот. Јер, ако Љубав обманути уме, ако и Жудња познаје превару, када се сједине лагати не могу. Ти и ја смо се заклели, и Жудња се с Љубављу стопила, а ипак, никад ми ниси открила, ту немирну загонетку ко си. За мене си вечно остала тајна! Онда си...

Где је твоја уска, тиха рука, пуна звука док низ косу клизи, пуна речи кад се око струка свије, кад се попут витог лука слије с мојим телом? Присни, ближи, ми ћутасмо тад, а она сама причала је шта у теби ври: цела сочна, топла, слатка тама кључала је њоме; цела ти звучала си кроз њу; цела драма крви наше,...

Ко да пренесох гору у дол – Бол свога тела. Познајем љубав: то је бол Дрхти пут цела. Поље у мени, тако се чини, Саздаше за олује. Познајем љубав по даљини Што свему близу је. Ко да су јаму у мени рили, У основу, ка смоли. Љубав познајем по жили Дуж тела што боли. Промаја као гриве прам Пири на Хуна: Љубав по кидању...

Хоћу у твом срцу, после тамних јада, Да оставим једну носталгију дугу: Па све када прође, да се сећаш тада Са болом на срећу, с радошћу на тугу. Хоћу моја љубав, кад све једном падне, Да у теби умре, као у дан сиви Што мре грмен ружа: мирис који дадне, То је болна душа која га надживи. И кад ови дани за свагда...

Данас бих могао – да те волим као јуче, као сутра, као сваки дан. Данас бих могао.. отићи далеко – пуно даље него што је време, пуно даље него што очи досежу. Данас бих могао пружити руку низ укрштенице збуњеног срца и дотаћи златну рибицу за срећу. Данас бих, најзад, могао да се пробудим срећан кад сам те већ сањао и...