Молим за Сунце у твојим очима, за додир који буди трептај живота, за тебе једина љубави моја. Молим да руже не увену као сећања, да ниједну сузу не пусте више. Молим за твоје речи саткане од жеље, За наше душе обојене тугом. Молим да самоћа не боли више, да дођеш у мој свет, да свака нада постане...

Раздражљива а тако тиха, сва си од ватре која гори. Дај ми, у тамно здање стиха лепоту твоју да затворим. Гле како су преображене у жару кућице абажура, крај зида, крај окна, наше сене и обриси наших фигура. С ногама седиш на дивану, по турски их под собом сплете, свеједно- на светлу и у тами ти вазда судиш као дете. Причајући...

Остале су страсне речи неречене, Само твоје очи, мирне као тмина, Оне су гледале и слушале мене; Мој бол на твом уху певаше тишина. Каква химна срца, та реч неречена! Та реч што не позна беспућа и блудње! Кад тишина збори место нас, реч њена Има сву чистоту сна и болне жудње. Та блага музика љубави што ћути, Има мир...

Докажи, ако можеш, да те нема –То неће бити доказ да ја јесам.  Докажи опет, јер доказе све сам   Заборавио.  Зато трајем, земан.        Кадкад ноћу у тишини слушам;  Трепери простор, рађа се олуја.  Пулсира огањ у звездама згрушан  По вољи Бога славуја и гуја... ...

Гдје сте? Ја будан на прозору стојимНаслоњен челом на стакло... Све спава...Ноћ сјајна, кô да по окнима мојимПолако шушти ваша коса плава...У ове часе звијездâ и сновâУ вашу башту ја сам долазио;Мирисао је јоргован и зова,И мрки чемпрес повијо се ти'о.У ове часе ви сте ружа били,Ја лептир био што на цвијет пада;Ах, ваше...

Гајим цвет да те закитим кад се вратиш. Ничије очи не смеју на њега пасти, ничије очи до твог повратка. Нико сем тебе осетити не сме како му је душа мирисна и слатка. Пред људима спуштам земљи очи, чувам их за тебе кад се вратиш, нека буду пуне као јутарњи зденци, кад приђеш у њима радост да захватиш. Учим за тебе...

Застанем: И тражим некуд у себи реч једноставну, сасвим, Просто која извире, Скоро налик твом дисању кад спаваш, Те има од оног небесног Што се свија Благо и неприметно И лаки стас трава и спокојност камења. Застанем.. и тражим реч. Па кад је нађем Предуго слушам свој тамни глас изговорен под лишћем И откривам: Само...

Понекад, давна, сјетим те се, а нешто топло засја у души као од добре старе пјесме што се случајно запјевуши. Гдје ли си ноћас, ти далека, да ли си негдје свила дом, или још увијек, као некад, луташ поноћним Београдом. Да ли још тражиш оног чудног, оног из твојих снова врелих, кога си тражила узалудно и оне ноћи кад...

Понекад ми се учини да си облак који прође: био је и нестао. Била си грана, била си грожђе које сам једва, можда у сну унесен усном дотакао. Понекад осјетим, у осами, да је све тако брзо било метеор који је у тавно крило вода и трава пао: понекад зажелим да смо сами опет и опет, да дођу снови које сам...

Ја волим срећу која није срећна, песму која мири завађене речи слободу која има своје робове и усну која се купује за пољубац. Ја волим реч о коју се отимају две слике и слику нацртану на очном капку изнутра, цветове који се препиру са временом у име будућих плодова и пролећне части. Ја волим све што се креће,...

Заборави да негде на свету постоје некакви твоји мужеви, и моје жене, и постеље у којима су снови занат. Нека друмови буду за мене и тебе пружени ове случајне вечери далеко у неповрат. Можда смо зато и рођени да једном туда одемо. Да ти милујем косу као да сам ти први. А после да једно другоме мало лепог додамо уз...

Чувам јој руке, грлим је и тражим Да пољупцима опљачкам њен смех, У наручју да отмем јој дражи Да испијем јој усне, тамне као грех. Али ко небу плаветнило да узме? Лепоту ми се додирнути хтело, Ал' измеђ' руку она ми испуже: У рукама ми оста само тело. Где је лепота? Где је њен свет? Враћам се натраг преварен...

Отећу те из свих земаља, свих небеса,Јер шума ми је колевка – гроб усред леса,Јер на земљи стојим чврсто једном ногомИ јер ћу ти певати кô пред самим Богом.Отећу те из свих времена, свих ноћи –Од златног знамења, мача – њихових моћи.Бацићу кључеве – склонити псе са трема;У земаљској ноћи верности кô моје нема.Отећу те...