Ја не знам куд ово иду дани моји, ни куда воде ове ноћи моје. Не знам. Ни откуд магла ружна на све што се чекало, ни откуд немар јадни на све што се радило, ни заборав откуда, жалосни на све што се љубило. Магла. Ко ће да ми каже ноћас, шта мени значе лица и ствари и спомени минулих дана? И куда иду ови дани моји И зашто...

Чудно ли ме слободи ово чудније ли веза. букнем у теби, врео се уливам, језа је ово, ох, језа. И траг путањама твој, па ме пали. А чудно застрепи срце, а студим. Љубећи шта ли то убијам, шта ли будим? Јер и пепео ће ветри разнети, а нема разрешења. Тону без потонућа, без дна у налажењу, без дна се изгубе створења. И...

Рекао је да немам супарница Да за њега нисам обична жена Него пријатна светлост И песма необузданог завичаја Када умрем, да неће туговати Да неће завапити, изгубивши памет: „Ускрсни!“ Али ће у исти мах схватити Да је немогуће живети Телу без сунца и души без песме. А шта сад? ...

Положио бих уво на твоја недра, ставио бих длан на твоју мишицу, додирнуо бих уснама твој лакат,прислонио бих колено уз твоје ноге лист.То дотицање сведочи да те волим, Свако може да те раскине као вук,али само ја твоје крваве комаде опет састављами чиним да из њих убрзо поново изникне живот горког маслачка...

Ја сневам о жени, већој но све жене, Чија ће лепота бити тајна свима, Што је као божји дах у просторима, Који не дотаче никог осим мене. Њен чар да је моје велико откриће; Да мирно присуство те чудесне жене Не разуме више нико осим мене, Осим моје вечно очарано биће. И пред чијом гордом лепотом од свију Само...

Можда касно, можда много рано, Неприметно и без жеља свесних, Ја учиних себе Дон-Жуаном, Као прави ветрогоња песник. Шта се збило? Куда ли то блудим? Сваког дана ја клечим пред другом. Због осмеха среће да излудим, Непомирен с издајом и тугом. Ја сам увек желео да мање Прогони ме нежност коју дражим. И то лажно, шупље...

Не могу више да будем сама Сама сред људи, а улице шумне у граду Сама сред сале а она врви од света Нећу да ме занавек прогута тама Да ми се последњи кораци полако прикраду Мени се с тобом обалом шета Крај наше брезе, крај сенке њене на зиду Свеједно да л’ сам ти друга, трећа или пета Или ко зна која жена по реду Осећам,...

Не, ја се нисам опростио с њом Кад нестаде на своју страну. Сам слушах својих нада лом У једном забаченом ресторану. Како је било? Није тешко рећи! У жамору огласила се трубља, И влак је крено обично и лијено, Са свиме, што још љубљах. Да л´ мишљаше, да у том граду Оставља душу њоме бону? Да л´ искаху ме њене...

Ко златна маска из Микене, Која је други облик праха, Угледао сам на дну мене Тај осмех задржаног даха, Што успео је да се згусне За тренут на дно огледала; Оком без боје и без зене Будућност ме је погледала, Немушто, мудро и без страсти, Ко кућна змија под довратком; Ма да је све у њеној власти Још увек бол је...

Усред журбе и вреве живота, о лепото у камену истесана, стајала си нема и непомична, усамљена и удаљена. Велико време седи заљубљено крај твојих ногу и шапуће ти: - Говори, говори ми, драгана, говори ми, невесто моја! Али твој говор је зачаран у камену, о непомична лепото. ...

Бесконачне твоје очи, млада жено, Две дуге вечери у пустињи мора; Две суморне бајке што узнемирено Имају шум слутње у гранама бора, Две мирне галије с црним заставама; Две жене у црном, на молитви неме; Две поноћне реке кроз краје од кама; Два гласника бола који кроз ноћ стреме. Очи моје жене, мрачни тријумф плоти,...