Пољуби ме, зачарај ме собом, затвори ми очи ћутањем; да, у трену заборава, тобом живим као сенка лутањем. Биће моје, тмуло од горчине, зажелело туђег живљења: једног трена сопствене даљине, једног даха без противљења. Пољуби ме, зачарај ме, сведи сасуд срца до изливања; обај душу, узми је, изведи, да почине...

Колико је среће у часима овим,Кад се мјесец рађа на плавој висини,Када славуј пева негдје у даљиниИ разгара срце пламенима новим!Овдје дрвље старо дуге сјенке баца,У нашој ријеци брдо се огледа;Дођи, јер ми срце више мира не да –Ја сам жедан, драга, твојих пољубаца.Не моли се тамо, пред иконом старом!Овдје у слободи,...