Сад, док у тишини вечери плаветне, У шумној свежини траве и дрвећа, Њој пријатни лахор по мирису цвећа Буди и доноси насладе пролетне – Ти, са старог врха, над ким се узносиш, Тражиш њу, месече, сјајем праскозорја И у сенци тамној зеленога борја Чело најживљега зрака сада росиш. И богиња Грка, можда, се је тако На...

И мислим: како је добро што смо створени овакви, Што смо сиромаси, сами, танког здравља, и неугледни, Без ичег привлачног за остале људе; И што можемо (беспримерна, драгоцена милости!) тако често Да замислимо и оживимо духом сваку лепоту И свако добро ове земље и неслућених других светова. А за јад, муку и бол не престајемо...

Када је познах, небо беше мутно, Врти су мрели с болним нестрпљењем; Јесење воде шумиле злослутно, И све очајно журило за мрењем. И младост моја није више знала За дане страсти и трзања њина: У моју душу њена сен је пала, Бледа и хладна, као месечина. Глас њезин беше кô музика туге: И зато мишљах, у слушању...

Тамна је ноћ, само меци звижде преко степе, Само ветар фијуче у жице у звезда трену У овом мраку, знам, драга, твоје очи стрепе И бришеш сузу над колевком скривену. О, како волим твојих благих очију дубину, Како желим да их дотакнем уснама кô спас, Тамна ноћ нас дели љубави, па мрзим даљину И овај мрак степски што...

Пати без суза, живи без псовке, и буди мирно несретан. Таште су сузе, а јадиковке ублажит неће горки сан. Подај се пјаном вјетру живота, па нек те вије било куд, пусти ко листак нека те мота у луди полет вихор луд. Лети ко лишће што вир га вије за лет си душо створена. За земљу није, за покој није цвијет што нема...