Чуј, плаче месец млад и жут. Слушај ме, драга, последњи пут. Умрећу, па кад се зажелиш мене, не вичи име моје у смирај дана. Слушај ветар са лишћа свелог, жутог. Певаће ти: да сам ја љубио јесен, а не твоје страсти, ни чланке голе, но стисак грања руменог увенутог. А кад те за мном срце заболи: загрли...

Знам, мора бити да је тако: никад се нисмо срели нас двоје, мада се тражимо подједнако због среће њене и среће моје. По образима ветар ме млати. Чупа дрвећу жуту косу. У који део града да свратим? Дан је низ мутне улице просут. Вуцарам около два празна ока, гледам у лица пролазника. Кога да питам, смешан...

Хај, да ми је, мило драго моје само једном да отворим теби широм срце ојађено своје, ништа друго пожелео не би ! Ништа не бих ја желео друге, до да главу спустим ти на крило, и да плачем дуго, врло дуго чини ми се, лакше би ми бил...

У овим јутарњим сатима: више нема речи, саме географске дужине, линије на мапи, неколико бројки. Чак ни то. А овде капија: никад нисам усамљеност замишљао као капију: помишљао сам на зид. И тај узвик стражара у мени: Стој! Ко иде? Ко беше т...

Ма како уздигло се срце, Клонути мора, мора пасти. Судбино, прије но ми клоне, О дај му још једанпут цвасти Још једном опиј га и дигни Милином једне младе жене, Још једне заљубљене очи За ове очи занесене. Кад већ се мора у том срцу Угасит младост, а за вазда, Са својим благом, слично шкрицу Нек не умре, већ нек...

Да ли си, сестро, расла на ливади с ветром који се млад замрси у цвеће па ти је лице као да га глади крилом сенке лептира што у сну пролеће. Да ли си, сестро, расла крај жала па су ти очи шумне као море, па су ти дојке као два вала што се играња не уморе. Или си дошла из топлих руда, из бакарних жила, из тамне лаве па...