Не кажи, да ми срце издаје тебе,
Мада тијо гасне, чим те овде није;
Лакше бих се, веруј, делио од себе,
Но од овог срца, што у теби бије.
Та љубав му је дом – и ако некад
Одлутам – опет се натраг вратим
Тачно и на време, увек исто рад,
Чио да оперем оно што заблатим.
Не веруј никад, ни кад са мном влада
Слабост,...
30 децембар 2010
28 децембар 2010
Греју ме твоје очи пуне магле,
Кô језера су где се оцртава
Предзимско небо, што над њима спава,
И мрке тисе, што се над њих сагле
Кô трепавице. Да ли тугу таје
За вечним сунцем које им се скрива,
Или се на дну њином борба збива,
А врх њих само зимске звезде сјаје?
Туђ поглед као сен преклизи њима,
Жуди се распу...
27 децембар 2010
Свака твоја реч,
у мени је до песме порасла
свака твоја реч.
Сваки твој додир,
у мени је до загрљаја порастао
сваки твој додир.
Наш случајни сусрет,
у мени је до живота порастао,
наш случајни сусрет.
Све што ми се због тебе догодило,
као очарано живи у мени,
и чини се, неће проћи,
све што ми се због тебе догодило.
И...
25 децембар 2010
25
дец
Срце ми је тешко
од толиких ствари које сам спознао
и то је као да носим
врећу големог камења
или као да киша непрестано пада
по моме сећању.
Не питајте ме ништа о томе.
Не знам о чему говорите.
Ни други нису знали,
тако сам ишао из магле у маглу
мислећи да се ништа не догађа,
тражећи воће по улицама,
мисли по пашњацима,
и...
23 децембар 2010
23
дец
Наше две љубави пуне кобне моћи,
Од свију скривене, живе у свом стиду,
Као под звездама, заспали у ноћи,
Два мирна пауна на старинском зиду.
Кријем своју љубав као мржњу други -
Истом силом лажи и свим подлостима;
Као други стакло отрова, свој дуги
Свој бол безутешни ја кријем међ свима.
Колико је шуман ехо моје лажи,
Да...
21 децембар 2010
O моје сунчано порекло та потонула крв
Нека се заборави пријатељство дрвећа и птица
Нека се земља развенча са сунцем Жица
од воде проденута кроз уши боља је него црв
Отишао Изашао на врата којих нема
у свим водама зелени пси ме траже
Овде нико не долази одавде нико не одлази,
топле лажи
пољубаца закопа у песак ова пустиња...
16 децембар 2010
То је љубав.
Покушаћу да се сакријем или побегнем.
Расту зидови њене тамнице,
као у страшном сну.
Лепа маска се променила,
али, као и увек,
јединствена је.
Чему моји талисмани:
бављење књижевношћу,
непоуздана ерудиција,
учење речи које је користио
оштри север да опева своја мора
и своје мачеве, ведрина пријатељства,...
12 децембар 2010
(Фреска у Грачаници)
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне, на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи!
Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу
Док...
10 децембар 2010
Нико нас неће поделити више,
на добре и грешне. Тајни смо као гране снежне, а све што је старо у љубави, плаче све тише. Још мало само, па ћемо суморни, са осмехом тужним, у страстима ружним, стати, болни, бледи, уморни. У биљу, или нечем другом, моћном, над пропланком једне шуме младе, наћи ћемо опет своје...
08 децембар 2010
Од некога доба изгледа ми као Да ће се моје замутити око, Душа и жеље и све што сам знао Губи се, пашће у мрачно, дубоко. Миран сам... ни трун срџбе или чега Што прави смешним немоћне и јадне, Смрт, вечно жива, будућност је свега – Свег што рођењем у колевку падне. Некад, док младост, пролазна и блудна, Вођена...
07 децембар 2010
Знам да неизбежно у ноћи несане
Оплави те сетног успомене плима.
Ти се врћеш мишљу, душе растрзане,
У вечери оне тонова и рима
Под прстима мојим кад је клавир стари
Плакао у песми тугу моју давну,
И твој поглед ведри продро да озари
Моје душе бездну суморну и тавну.
Ти пролазиш духом по местима оним
Где...
04 децембар 2010
Не пружај руке са плачем и тугом
Док чујеш срце да кроз груди бије!
Не склањај главу нити буди слугом -
Соколом буди што се небу вије!
Сујети мрској не чини по ћуди,
У вртлозима невоље не клони!
Безгласна стијена љутом грому буди,
У себи душа нека сузе рони.
Уздигни главу, као што врх диже
Стољетно борје, кроз облак...
01 децембар 2010
Нећемо више газити по лободи,
лутати грмљем, ни тражити траг.
Са снопом власи својих попут зоби
из снова мојих неста лик твој драг.
С бојом на кожи јагода румених,
ко рујни сутон кад тоне за брег,
нежна и лепа ти си била мени,
налик на бели и блистави снег.
Очију твојих зрна увенула,
звонко ти име ишчезло ко пој,
но...
29 новембар 2010
О теби нећу говорити људима.
Нећу им рећи да ли си ми само
познаник био или пријатељ драг;
ни какав је, ни да ли је
у нашим сновима и жудима
дана ових остао траг.
Нећу им рећи да ли из осаме
жеђи, умора, ни да ли је икада
ма које од нас друго волело;
нити срце наше
да ли нас је ради нас,
или ради других
кадгод болело.
Нећу...
26 новембар 2010
Да сам вода текућица
У којој многи жеђу гасе,
И сваки одлази задовољан, чист и умивен,
Са својом срећом јединственом
Којој на свету нема равне.
Да сам пиће, силовито и радосно,
Које пију другари по крчмама,
Тражећи срећу у осмејку и заборав у певању.
Да им ја жеље остварујем, и најлуђе и најсмелије,
Помамним шумом ноћних...
25 новембар 2010
Кад се кроз хуку ноћног планинског ветра чуло да неко и по трећи пут закуца на врата, домаћин се диже да види ко је. У страшној ноћи чуло се како лају лисице.
Човек који је био изгубио пут у помрчини, и склонио се овде од зла времена, не препозна у домаћину човека који му је некада украо жену и псето. А домаћин је...
19 новембар 2010
Ни у какав дневник овај дан не може,
ово ругло дање, малодушно, сиво,
ни кише да се покисне до коже,
ни вјетра, ни сунца, ничег живог.
И то тако тиња - изван људи, млако,
нико тим не живи. Вичем срдит вани:
Дане, ђубре једно, не свиће се тако,
губи се натраг па пристојно сван...
16 новембар 2010
Ко ће знати времену крај,
Ветру пут, тишини име,
И шта је то
Што мени подгриза мисли и разара сан?
Сваке ноћи подмукли гости дођу
Невидљиви, нечујни,
И огњеним песком ми заспу уста и очи.
И док се упорно хватам за сећања,
Светла неба, мушкога хода,
Плодне самоће, и дела –
Они стоје више моје главе, невидљиви, нечујни;
Чекају...
13 новембар 2010
У заносу,
заљубљене жене откривају
своју тајну и она је наша
за цео живот.
Јер, ако Љубав обманути уме,
ако и Жудња познаје превару,
када се сједине лагати не могу.
Ти и ја смо се заклели,
и Жудња се с Љубављу стопила,
а ипак, никад ми ниси открила,
ту немирну загонетку ко си.
За мене си вечно остала тајна!
Онда си...
10 новембар 2010
Где је твоја уска, тиха рука,
пуна звука док низ косу клизи,
пуна речи кад се око струка
свије, кад се попут витог лука
слије с мојим телом? Присни, ближи,
ми ћутасмо тад, а она сама
причала је шта у теби ври:
цела сочна, топла, слатка тама
кључала је њоме; цела ти
звучала си кроз њу; цела драма
крви наше,...
05 новембар 2010
Ко да пренесох гору у дол –
Бол свога тела.
Познајем љубав: то је бол
Дрхти пут цела.
Поље у мени, тако се чини,
Саздаше за олује.
Познајем љубав по даљини
Што свему близу је.
Ко да су јаму у мени рили,
У основу, ка смоли.
Љубав познајем по жили
Дуж тела што боли.
Промаја као гриве прам
Пири на Хуна:
Љубав по кидању...
04 новембар 2010
04
нов
Хоћу у твом срцу, после тамних јада,
Да оставим једну носталгију дугу:
Па све када прође, да се сећаш тада
Са болом на срећу, с радошћу на тугу.
Хоћу моја љубав, кад све једном падне,
Да у теби умре, као у дан сиви
Што мре грмен ружа: мирис који дадне,
То је болна душа која га надживи.
И кад ови дани за свагда...
01 новембар 2010
Данас бих могао –
да те волим као јуче,
као сутра,
као сваки дан.
Данас бих могао..
отићи далеко – пуно даље
него што је време,
пуно даље него што очи досежу.
Данас бих могао
пружити руку
низ укрштенице збуњеног
срца
и дотаћи златну рибицу за срећу.
Данас бих, најзад, могао
да се пробудим срећан
кад сам те већ сањао
и...
27 октобар 2010
Молим за Сунце у твојим очима,
за додир који буди трептај живота,
за тебе једина љубави моја.
Молим да руже не увену као сећања,
да ниједну сузу не пусте више.
Молим за твоје речи саткане од жеље,
За наше душе обојене тугом.
Молим да самоћа не боли више,
да дођеш у мој свет,
да свака нада постане...
25 октобар 2010
Раздражљива а тако тиха,
сва си од ватре која гори.
Дај ми, у тамно здање стиха
лепоту твоју да затворим.
Гле како су преображене
у жару кућице абажура,
крај зида, крај окна, наше сене
и обриси наших фигура.
С ногама седиш на дивану,
по турски их под собом сплете,
свеједно- на светлу и у тами
ти вазда судиш као дете.
Причајући...
24 октобар 2010
24
окт
Остале су страсне речи неречене,
Само твоје очи, мирне као тмина,
Оне су гледале и слушале мене;
Мој бол на твом уху певаше тишина.
Каква химна срца, та реч неречена!
Та реч што не позна беспућа и блудње!
Кад тишина збори место нас, реч њена
Има сву чистоту сна и болне жудње.
Та блага музика љубави што ћути,
Има мир...
22 октобар 2010
22
окт
Докажи, ако можеш, да те нема –То неће бити доказ да ја јесам. Докажи опет, јер доказе све сам Заборавио. Зато трајем, земан.
Кадкад ноћу у тишини слушам;
Трепери простор, рађа се олуја.
Пулсира огањ у звездама згрушан
По вољи Бога славуја и гуја... ...
20 октобар 2010
Гдје сте? Ја будан на прозору стојимНаслоњен челом на стакло... Све спава...Ноћ сјајна, кô да по окнима мојимПолако шушти ваша коса плава...У ове часе звијездâ и сновâУ вашу башту ја сам долазио;Мирисао је јоргован и зова,И мрки чемпрес повијо се ти'о.У ове часе ви сте ружа били,Ја лептир био што на цвијет пада;Ах, ваше...
18 октобар 2010
Гајим цвет да те закитим кад се вратиш.
Ничије очи не смеју на њега пасти,
ничије очи до твог повратка.
Нико сем тебе осетити не сме
како му је душа мирисна и слатка.
Пред људима спуштам земљи очи,
чувам их за тебе кад се вратиш,
нека буду пуне као јутарњи зденци,
кад приђеш у њима радост да захватиш.
Учим за тебе...
16 октобар 2010
16
окт
Застанем:
И тражим некуд у себи реч једноставну, сасвим,
Просто која извире,
Скоро налик твом дисању кад спаваш,
Те има од оног небесног
Што се свија
Благо и неприметно
И лаки стас трава и спокојност камења.
Застанем.. и тражим реч.
Па кад је нађем
Предуго слушам свој тамни глас изговорен под лишћем
И откривам:
Само...
14 октобар 2010
Понекад, давна, сјетим те се,
а нешто топло засја у души
као од добре старе пјесме
што се случајно запјевуши.
Гдје ли си ноћас, ти далека,
да ли си негдје свила дом,
или још увијек, као некад,
луташ поноћним Београдом.
Да ли још тражиш оног чудног,
оног из твојих снова врелих,
кога си тражила узалудно
и оне ноћи кад...
12 октобар 2010
Понекад ми се учини
да си облак који прође:
био је и нестао.
Била си грана, била си грожђе
које сам једва, можда у сну
унесен усном дотакао.
Понекад осјетим, у осами,
да је све тако брзо било
метеор који је у тавно крило
вода и трава пао:
понекад зажелим да смо сами
опет и опет, да дођу снови
које сам...
10 октобар 2010
Ја волим срећу која није срећна,
песму која мири завађене речи
слободу која има своје робове
и усну која се купује за пољубац.
Ја волим реч о коју се отимају две слике
и слику нацртану на очном капку изнутра,
цветове који се препиру са временом
у име будућих плодова и пролећне части.
Ја волим све што се креће,...
07 октобар 2010
07
окт
Заборави да негде на свету постоје
некакви твоји мужеви,
и моје жене,
и постеље у којима су снови занат.
Нека друмови буду
за мене и тебе пружени
ове случајне вечери
далеко
у неповрат.
Можда смо зато и рођени
да једном туда одемо.
Да ти милујем косу
као да сам ти први.
А после
да једно другоме
мало лепог додамо
уз...
06 октобар 2010
Чувам јој руке, грлим је и тражим
Да пољупцима опљачкам њен смех,
У наручју да отмем јој дражи
Да испијем јој усне, тамне као грех.
Али ко небу плаветнило да узме?
Лепоту ми се додирнути хтело,
Ал' измеђ' руку она ми испуже:
У рукама ми оста само тело.
Где је лепота? Где је њен свет?
Враћам се натраг преварен...
03 октобар 2010
Отећу те из свих земаља, свих небеса,Јер шума ми је колевка – гроб усред леса,Јер на земљи стојим чврсто једном ногомИ јер ћу ти певати кô пред самим Богом.Отећу те из свих времена, свих ноћи –Од златног знамења, мача – њихових моћи.Бацићу кључеве – склонити псе са трема;У земаљској ноћи верности кô моје нема.Отећу те...
26 септембар 2010
26
сеп
Ја не знам куд ово иду дани моји,
ни куда воде ове ноћи моје.
Не знам.
Ни откуд магла ружна
на све што се чекало,
ни откуд немар јадни
на све што се радило,
ни заборав откуда,
жалосни на све што се љубило.
Магла.
Ко ће да ми каже ноћас, шта мени значе
лица и ствари и спомени минулих дана?
И куда иду ови дани моји
И зашто...
24 септембар 2010
Чудно ли ме слободи ово
чудније ли веза.
букнем у теби, врео се уливам,
језа је ово, ох, језа.
И траг путањама твој,
па ме пали.
А чудно застрепи срце,
а студим.
Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?
Јер и пепео ће ветри разнети,
а нема разрешења.
Тону без потонућа,
без дна у налажењу,
без дна се изгубе створења.
И...
23 септембар 2010
Рекао је да немам супарница
Да за њега нисам обична жена
Него пријатна светлост
И песма необузданог завичаја
Када умрем, да неће туговати
Да неће завапити, изгубивши памет:
„Ускрсни!“
Али ће у исти мах схватити
Да је немогуће живети
Телу без сунца и души без песме.
А шта сад?
...
21 септембар 2010
Положио бих уво на твоја недра,
ставио бих длан на твоју мишицу,
додирнуо бих уснама твој лакат,прислонио бих колено уз твоје ноге лист.То дотицање сведочи да те волим,
Свако може да те раскине као вук,али само ја твоје крваве комаде опет састављами чиним да из њих убрзо поново изникне
живот горког маслачка...
20 септембар 2010
20
сеп
Ја сневам о жени, већој но све жене,
Чија ће лепота бити тајна свима,
Што је као божји дах у просторима,
Који не дотаче никог осим мене.
Њен чар да је моје велико откриће;
Да мирно присуство те чудесне жене
Не разуме више нико осим мене,
Осим моје вечно очарано биће.
И пред чијом гордом лепотом од свију
Само...
19 септембар 2010
Можда касно, можда много рано,
Неприметно и без жеља свесних,
Ја учиних себе Дон-Жуаном,
Као прави ветрогоња песник.
Шта се збило? Куда ли то блудим?
Сваког дана ја клечим пред другом.
Због осмеха среће да излудим,
Непомирен с издајом и тугом.
Ја сам увек желео да мање
Прогони ме нежност коју дражим.
И то лажно, шупље...
18 септембар 2010
Не могу више да будем сама
Сама сред људи, а улице шумне у граду
Сама сред сале а она врви од света
Нећу да ме занавек прогута тама
Да ми се последњи кораци полако прикраду
Мени се с тобом обалом шета
Крај наше брезе, крај сенке њене на зиду
Свеједно да л’ сам ти друга, трећа или пета
Или ко зна која жена по реду
Осећам,...
15 септембар 2010
Не, ја се нисам опростио с њом
Кад нестаде на своју страну.
Сам слушах својих нада лом
У једном забаченом ресторану.
Како је било? Није тешко рећи!
У жамору огласила се трубља,
И влак је крено обично и лијено,
Са свиме, што још љубљах.
Да л´ мишљаше, да у том граду
Оставља душу њоме бону?
Да л´ искаху ме њене...
09 септембар 2010
09
сеп
Ко златна маска из Микене,
Која је други облик праха,
Угледао сам на дну мене
Тај осмех задржаног даха,
Што успео је да се згусне
За тренут на дно огледала;
Оком без боје и без зене
Будућност ме је погледала,
Немушто, мудро и без страсти,
Ко кућна змија под довратком;
Ма да је све у њеној власти
Још увек бол је...
06 септембар 2010
Усред журбе и вреве живота,
о лепото у камену истесана,
стајала си нема и непомична,
усамљена и удаљена.
Велико време седи заљубљено
крај твојих ногу и шапуће ти:
- Говори, говори ми, драгана,
говори ми, невесто моја!
Али твој говор је зачаран
у камену,
о непомична лепото.
...
03 септембар 2010
03
сеп
Бесконачне твоје очи, млада жено,
Две дуге вечери у пустињи мора;
Две суморне бајке што узнемирено
Имају шум слутње у гранама бора,
Две мирне галије с црним заставама;
Две жене у црном, на молитви неме;
Две поноћне реке кроз краје од кама;
Два гласника бола који кроз ноћ стреме.
Очи моје жене, мрачни тријумф плоти,...
30 август 2010
Када твој пријатељ каже оно што мисли,
нећеш се бојати онога НЕ у свом духу,
нити ћеш уздржати своје ДА.
А када ћути – твоје срце и даље
слуша његово срце;
Јер у пријатељству без речи рађају се
и деле све мисли, све жудње и сва очекивања,
уз непризнату радост.
А када се растејете од пријатеља, не тугујте;
Јер оно...
28 август 2010
Сећаш ли се Барбара,
падала је киша непрестана над Брестом тога дана,
а ти си ишла насмејана
покисла, устрептала, блистава
под крупним капима кише
сети се, Барбара,
сретох те у улици Сијам
смејала си се – и ја сам се ти се осмехнуо
сећаш ли се, Барбара?
Нисам те познавао,
а ниси ни ти мене
сећаш ли се,
сети се ипак...
27 август 2010
Мисао се губи, нестаје и тоне у долини плача, где се нада купа, где страдања живе, где се сузе роне и где точак патњи клопара и лупа. И док мисо спава, клонула, у миру, извија се љубав на крилима ноћи, и са собом носи разлупану лиру, и креће се, чебди по мојој самоћи. Као ехо среће, без шума и гласа, преко тајних снова...
