Љубав нема боље дане све је сад и никад више све што иза тога дође дође само да њу збрише. Љубав нема боље дане нема сутра нема јуче то је школа за лудаке који мало теже уче. Љубав нема боље дане сама креће сама стане сама пали сама гаси. Нас уништи себе спаси немој да јој бројиш мане љубав нема боље дан...

Куда побећи у овај дан? У густи снег? У пусти врт? Пасти у меки болесни сан Као на смет, под лед, у смрт? Куда побећи са овог дна? Високо негде? Још дубље? Где? Ево већ тешке руке сна Прибијају те коцем за тле. Куда побећи у овај час Кристално празан, слеп и чист? О где су врата? Где је спас? То тонеш већ у тупи сан. Срце...

Уре од смоле цуре бесмислено, суморни човјек снатри бестјелесно, сутонска страст се боји безимено, а љубав јеца, јеца беспредметно; и све је данас празно бесконачно, а вјетар дува, дува безутјешно на голе душе које непрестано ишту и грле безнадно, бескрај...

Птице су њене мисли a сенке успомене: Још најстрашнија сенка облака који бежи; Ево љубавне сенке између ње и мене, И тежа од мог тела, та сенка по њој лежи. Једна је земља тад ноћ a друга је сјај зоре, На једну спусти образ – она јеца од бола. Гле, ова ноћ ко земља, тај дан ко жарко море, Силазе низ њено тело, у ждралу...

Заспати или умрети… Или се претворити у сунцокрет… Да ли је она икада и била… Али откуд њен лик наслућен у ваздуху чим погледам… Њени прсти живели су у мојој руци и после њене смрти. Ја сам их покретао и нисам разликовао Да ли имају везу какву још са косом њеном, Или са очима, Или са хаљином новом што јој купих. Тако...

Она се била врло свукла, А велика су стабла ту У прозор злобно крошњом тукла, Да виде њу, да виде њу. У моју је фотељу села, Радосно руке склопи ту, Испод голишавог јој тела Ножице трептаху на тлу. Погледах зрачак који блуди– Из крошње лептирасти лет - У њезин смешак и на груди, Ко мушица на ружин цвет. Мој...