Има нека коса светлост
У зимско поподне, која
Тишти, као у катедрали
Терет поја.
Небеску задаје нам рану;
Ожиљци не остају,
Него разлика изнутра,
Тамо где значења постају.
Никога ту да поучи нас,
То жиг је, очајање -
Властан један бол што стиже
Одозго као постојање.
Када долази, крајолик слуша,
Сенка свог духа се боји.
Кад одлази, то је раздаљина
Што до смрти постоји.
У зимско поподне, која
Тишти, као у катедрали
Терет поја.
Небеску задаје нам рану;
Ожиљци не остају,
Него разлика изнутра,
Тамо где значења постају.
Никога ту да поучи нас,
То жиг је, очајање -
Властан један бол што стиже
Одозго као постојање.
Када долази, крајолик слуша,
Сенка свог духа се боји.
Кад одлази, то је раздаљина
Што до смрти постоји.
Hvala tiza ovu pesmu-ne samo za nju...ima toga još, puno.
ОдговориИзбришиBaš sam sa ozarila kad sam je ugledala.