Због свега што смо најлепше хтели хоћу уз мене ноћас да кренеш. Ма били светови црни, ил бели, ма били путеви хладни, ил врели, немој да жалиш ако свенеш. Хоћу да држиш моју руку, да се не бојиш ветра и мрака, усправна и кад кише туку, једнако крхка, једнако јака. Хоћу уз мене да се свијеш, кораке моје да ухватиш, па...

Још осећам мирис косе твоје и укус усана твојих јагодасти'; још стрепи, дршће, гори срце моје са миља и са прохујалих сласти; А још те желим и руке ти пружам, и горим, пламтим са љубавне жеђи. О, дођи, да те сву обаспем ружам' и крином што је од мене још блеђи. О, дођи, свилна и блистава жено, утоли моје чезнуће...

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека да волим и желим ока твоја два. Јер срећа је лепа само док се чека, док од себе само наговештај да. Не, немој ми прићи! Има више дражи ова слатка стрепња, чекање и стра'. Све је много лепше донде док се тражи, о чему се само тек по слутњи зна. Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему? Издалека...

Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна. Крхко је знање!) Можда је пао трак истине у ме, А можда су сање. Још би нам могла десити се љубав, Десити - велим, Али ја не знам да ли да је желим, Или не желим. У мору живота што вјечито кипи Што вјечито хлапи, Стварају се опет, састају се опет Можда исте капи - И кад прође вјечност...