сад си дошла сетна, расплакана,
јекни, нека утеха не дрема,
ој, тако ти најслађега дана!
Слабост пусти, колебање, таму,
немој клети — све од мрака бива!
Тебе хоћу, да ме грлиш, саму,
не да кунеш, тако т’ Бога жива!
Твоје клетве, твоје уздисаје,
твоје сузе ветрови разнеће,
оно врело у вечитост траје,
с твоје клетве пресахнути неће!
Ој, јекни ми утешењем светим
с оног виса где плач и смех прођу,
да весело даље, даље летим:
јетке стреле нек ме мимођу.
