смех и да бивам његовим делом,
све док њени
зуби не постадоше само случајне звезде са даром
за сквадрил.
Бејах увучен кратким дахтајима,
удисан
у сваком трнутачном обнављању,
изгубљен коначно у
тамним кавернама њеног гркљана,
згњечен
мрешкањем невидљивих мишића.
Постарији конобар са дрхтавим
рукама журно је разастирао ружучасто-бели,
коцкасти
столњак преко зарђалог зеленог гвозденог стола,
говорећи: „Ако дама и господин желе чај у башти,
ако дама и господин желе чај у башти…“
Ја, пак, устврдих, ако би
се трзаји њених груди могли зауставити,
неки
делиће овог поподнева могли би се сакупити,
и сабрах
сву своју пажњу, уз обазриву суптилност,
ка овом циљу.
