Поезија векова

26.8.26 Петар Прерадовић – МОЈА ЛАЂА

Петар Прерадовић , Српска поезија

Плови, плови, моја лађо,

У кој’ годијер крај;

Ја ти циља још не нађох,

Сама циљ си дај!

Кад те амо већ занесла

Твоје судбе моћ,

Распни једра, пружи весла,

Плови дан и ноћ!

Уздај се у вјетра вољу

И валова бијег,

У будућност гледај бољу,

К небу дигни стијег!

Прочитајте више >>

14.8.26 Радован Зоговић – ПОСЛИЈЕ ЧЕТИРИ ГОДИНЕ

Радован Зоговић , Српска поезија

Најзад си искрсла (О страшног распона! О страшног засовника!)

пред мој пријебој, гдје ћутим и корим се као скорак.

И огласио се, ритмом и звуком узнемирених часовника,

твој корак по поду – твој скакутави, брзи корак.

И ушла си. Стала. С претеком покрета. Полужмурке

од корачања, од одмарања, од радости и ганућа.

Хвала што си дошла, што си благо подржала моје руке

исушене, огрубјеле од рубља и од суђа.

Хвала што си дуго, без ријечи, стојећи насред собе,

читала с мог лица, с мог зида, мога руха.

Хвала што си узгред, вршцима прстију – што си опет

погладила меко сједине моје изнад уха.

И књигу склопила, и на недочитаној реченици

крстић занокитила, и нотес смјестила – да je сруке.

И сјела на столац, и гледала – с по двије звијезде у зјеници,

које се окрећу у супрот и једна преко друге.

И гледала, одоздо, забачене главе – да ћутиш и да речеш,

више но гестом, нарјечјем језика или суза,

потиљком који каже: Виђено. Све je ту, и све пече;

лицем које каже: Схваћено, измјерено – али ту сам.

Дошла си... И соба моја, стећак бетонски, једри Нилом!

Дах je мој згуснут – до јецања je дах мој згуснут!

Хвала што си дошла, хвала што je све било, што je било

ко прије четири године – барем у сну...

Прочитајте више >>

28.6.26 Ингеборг Бахман – О, РЕЧИ

Ингеборг Бахман , Светска поезија

О, речи, устајте, за мном!

И колико год да смо одмакли,

далеко и предалеко, идемо

још даље, ка крају кога нема.

Неће сванути.

Једино ће за собом

повући друге речи,

реченицу по реченицу.

Тако би свет,

коначно,

желео да се наметне,

да буде већ изречен.

Не изговарај га.

Речи за мном,

да не буде то, коначно,

— да не буде ова пожуда за речима

и говор на поговор!

Пустите нека сада

не говоре никаква осећања

нека мишић срца

нешто друго увежбава.

Пустите, велим, пустите,

само не у оно највише ухо,

ништа, велим, ни шапат,

нека ти за смрт ништа не падне на памет,

не пуштај, ни после мене, ни благо

ни горко,

ни утешно,

без утехе да опише

и без икаквог знака —

Само ово не: слику

у прашњавој паучини, празно котрљање

слогова, речи на самрти.

И ни речи на самрти,

о, речи!

Превод Златко Красни

Прочитајте више >>

23.6.26 Фернандо Песоа – ЉУБАВ КАД СЕ КАЖЕ

Светска поезија , Фернандо Песоа

Љубав када се вели

не уме да се каже.

Умењем она гледа,

казивати се не да.

Ко жуди да искаже љубав

не зна шта треба да каже

кад прича: као да лаже

кад ћути: ко да не мари.

Када би она само знала!

Када би поглед могла да чује

само би звир довољан био

да зна да љубим, да сам љубио.

Али ко осећа снажно, ћути;

ко жуди да вели колико воли

остаје нем, без душе, сам,

потпуно потпуно сам!

Прочитајте више >>

26.8.26

Петар Прерадовић – МОЈА ЛАЂА

14.8.26

Радован Зоговић – ПОСЛИЈЕ ЧЕТИРИ ГОДИНЕ

28.6.26

Ингеборг Бахман – О, РЕЧИ

23.6.26

Фернандо Песоа – ЉУБАВ КАД СЕ КАЖЕ

Седам песама за седам дана

Ново на поетским сајтовима

Архива сајта